Table Of ContentANTONELLO da MESSINA Sveti Jeronim u ćeliji
S V E T U M E T N O S T I
UMETNOST RENESANSE
PETER I LINDA MURRAY
JL/QOSLAVIJA • BEOGRAD
NASLOV ORIGINALA:
THE ART OF THE RENAISSANCE
PREVOD:
UILJANA KONSTANTINOVIĆ
DRUGO IZDANJE
UREDNIK:
IVAN V. LALIC
TEHNICKI UREDNIK:
MILAN MILOSEVIC
KOREKTOR:
NATASA TANASIJEVIĆ-POPOVIĆ
COPYRIGHT 1963 P. AND L. MURRAY
IZDAVAC: IZDAVACKI ZAVOD JUGOSLAVIJA, BEOGRAD, 1975.
LIKOVNI DEO STAMPAN U VELIKOJ BRITANIJI: JARROLD AND SONS LTD, NORWICH
SVA PRAVA ZA JUGOSLAVIA ZADRŽANA
STAMPA TEKSTA I POVEZ: SIP »SRBIJA«, BEOGRAD
Sad ržaj
PRVA GLAVA 1
Uvod ■ Renesansa • Humanizam • Klasične starine
Preobražaj shvatanja renesanse • Istorijski okviri
DRUGA GLAVA 17
Firentinska umetnost 1400—1450 ■ Stil internacionalne
gotike • Herojski stil — Masaccio, Donatello, Ghiberti,
Brunelleschi, Alberti
TRECAGLAVA 63
Nizozemska i Ceška ■ Meki stil • Revolucija Van
Eycka, Campin
CETVRTA GLAVA 89
Srednji vek u Italiji: Firenca ■ Mantegna ■ Piero
della Francesca • Siena
PETA GLAVA 145
Srednji vek u Nizozemskoj: Rogier van der Weyden
Bouts i Memling • Francuska, Nemačka, Spanija i
Portugalija, Austrija
SESTA GLAVA 181
Stampanje i prve ilustrovane knjige • Gravira
Diirer
SEDMAGLAVA 203
Kasna gotika • Hugo van der Goes ■ Bosch
Griinewald • Botticelli • Filippino • Piero di Cosimo.
OSMA GLAVA 227
Leonardo da Vinci i milanska renesansa
DEVETAGLAVA 247
Perugino i rani klasicizam Ghirlandaio ■ Antonello
da Messina - Venecija ■ Bellini
DESETAGLAVA 267
Početak visoke renesanse
POPIS IMENA UMETNIKA I NJIHOVIH DELA 280
INDEKS OSTALIH IMENA 286
P R V A GLAVA
Renesansa je vrlo poznat pojara, ali je malo ljudi koji bi hteli
da je potpuno objasne. Ova knjiga je skoro cela posvećena
ranoj renesansi, umetničkom stilu koji su doveli do vrhunca
Leonardo da Vinci, Michelangelo i Raffaello i koji se još uvek
uzima kao merilo estetske vrednosti. Obično se smatra da ovo
razdoblje počinje najpre u Italiji u XV veku, ili čak negde
u XIV veku, možda još sa Giottom (umro 1337), i da se završava
u XVI veku, u vreme posle Raffaellove smrti (1520), ali pre
Tintoretove (1594). Sama reč znači preporod. Nema sumnje da
su Italijani XV i XVI veka smatrali da je njihovo vreme neiz-
merno nad svim drugim vekovima posle propasti Rimskog Car-
stva (otprilike pre hiljadu godina), a potomstvo se sa ovim
mišljenjem skoro u potpunosti složilo. Da je ideja o preporodu
književnosti i umetnosti posle hiljadugodišnjeg sna italijanska,
može se lako zaključiti iz sledećih citata. Pišući Paulu od Middel-
burga 1492, Marcilio Ficino kaže: »Ovaj vek, sličan zlatnom
dobu, ponovo je oživeo slobodne umetnosti, koje su bile gotovo
ugašene: gramatiku, poeziju, retoriku, slikarstvo, skulpturu, arhi-
tekturu, muziku, drevna pevanja uz Orfejevu liru, i to sve u Fi-
renci. Dostigavši ono što je klasično doba poštovalo, a što je od
tada skoro zaboravljeno, ovo doba spojilo je mudrost i rečitost,
razboritost i vojnu veštinu na najimpresivniji način u Federigu,
vojvodi od Urbina, kao da je to proklamovalo pred samom
Paladom... Takode u tebi, dragi moj Paolo, ovaj vek je, čini se,
usavršio astronomiju, a u Firenci je iz mraka izvukao na sve-
tlost dana Platonovo učenje...« Pre pola veka iste ideje izrazio
je i Lorenzo Valla proklamujući savršenstvo latinskog jezika:
»... slava latinskog jezika ostavljena je da trune u rđi i plesni.
I, zaista, mnoga su i različita mišljenja učenih ljudi kako se to
7
dogodilo. Ja niti prihvatam, niti odbijam bilo koje od njih, usu-
đujem se samo da izjavim da su umetnosti, koje su u najužem
srodstvu sa slobodnim umetnostima — slikarstvo, skulptura,
i arhitektura — opadale tako dugo i u tolikoj meri da su gotovo
izumrle zajedno sa književnošću, a u ovo vreme su produbljene
i ponovo oživljene u takvom stepenu da je porastao broj dobrih
umetnika i ljudi od pera koji su sad na vrhuncu slave...«
Prema tome, obojica su renesansu smatrali kao preporod dobre
latinske književnosti i likovne umetnosti. Jedan od razloga što
su ljudi toga doba pridavali izuzetnu važnost dobrom latinskom
jeziku svakako je činjenica što je to bio zajednički jezik svih
učenih ljudi — doduše malog sloja u svakoj zemlji. Drugi razlog,
manje uočljiv, jeste stvaranje novih evropskih država, od kojih
su neke — kao Engleska i Francuska — centralizovane monar-
hije, a druge — kao najveći broj italijanskih država — nezavisni
trgovački gradovi. Ovim zemljama bila je potrebna klasa profe-
sionalnih administrativaca, dobro potkovanih znanjem rimskog
prava koje je još uvek bilo na snazi. Ona je neminovno bila
nosilac novog svetovnog učenja koje se, kao i teološke studije,
zasnivalo na latinskom jeziku.
Slikar Giorgio Vasari napisao je prvu značajnu knjigu o isto-
riji umetnosti 1550 (koja je doživela toliki uspeh da je 1568. bila
preštampana sa mnogim dopunama); on je preporod umetnosti
smatrao za novo radanje antike posle dugog srednjovekovnog
sna. U predgovoru knjige Zivoti slikara, vajara i arhitekata na-
lazimo ovakvo izlaganje: »Ali da bi se jasnije razumelo šta ja
nazivam ,staro’, a šta .antičko’ — .antička’ su ona dela koja su
nastala pre Konstantina u Korintu, Atini, Rimu i drugim veoma
slavnim gradovima do vremena Nerona, Vespazijana, Hadrijana,
Trajana i Antonija; dok su ona druga, koja nazivam ,stara', stva-
rana od vremena sv. Silvestra nestajući u radovima onih preo-
stalih Grka, koji su bolje znali da boje nego da slikaju... Pošto
su sagledali način na koji se umetnost od skromnih početaka
uzdigla do najvećih visina i kako se sa tih visina srozala do
propasti, shvatili su da je priroda ove umetnosti slična prirodi
drugih umetnosti, koje se kao ljudska tela rađaju, rastu, stare
i umiru, pa će sada biti u stanju da lakše prepoznaju tok njenog
8
drugog rađanja i savršenstvo do kojeg se opet uzdigla u naše
vreme...«
Ovako pohvalno mišljenje vladalo je i u XIX veku i prihvatio
ga je francuski istoričar Michelet koji je prvi put 1825. upo-
trebio izraz »renesansa« kao pridev koji opisuje ovaj istorijski
period, ne ograničavajući se na preporod latinske književnosti
ili na umetnički stil nadahnut klasikom. Uskoro — da budemo
precizni — 1860, neka značenja su preuveličana, i to se još pro-
vlači; tada su svi Italijani postali svesni nosioci vrlina, svi držav-
nici — makijavelisti i svi pape ili čudovišta kao Aleksandar VI,
ili izvanredno prosvećeni zaštitnici kao Julije II, ili Lav X. Izbor
ovih poslednjih često je bio u vezi sa političkim ili religioznim
sklonostima pojedinih istoričara. Neuporedivo najveći spomenik
ovakvog tumačenja istorije je Kultura renesanse u Italiji Jacoba
Burckhardta, štampana prvi put 1860, koja još uvek ima uticaja.
Delo Johna Addingtona Symondsa Renesansa u Italiji je još po-
većalo taj uticaj u Engleskoj. U oba dela ovaj period je dosta
romantičarski ocenjen; kao lična vrednost uzima se bujnost
italijanskog temperamenta, pa se zbog toga dolazi do mnogih
iznenađujuće čudnili zaključaka. Symondsov temperament i vas-
pitanje bili su skoro sasvim suprotni svim vrednostima italijan-
ske kulture i on je pisao sa stanovišta koje ga je skoro auto-
matski onesposobilo da stvarno shvati renesansu. Ali upravo ti
nedostaci pomogli su mu da napiše Michelangelovu biografiju sa
osećanjem i razumevanjem nekih bitnih aspekata ovog čudnog
genija.
Burckhardtov učenik Heinrich Wblfflin je u izvesnom smislu
postigao bolje rezultate. Njegova Klasična umetnost prvi put
izdata 1899. tretira umetnost renesanse skoro isključivo sa for-
malnog gledišta, ali njegove analize umetničkih dela teško da su
prevaziđene. Kratkovida je zamisao da se uzvišena osećajnost
Michelangelovih kasnijih Pieta, ili strast Donatellovih Magda
lena (si. 2) može da objasni samo željom za oblikovanjem.
Ovakvo zanemarivanje osnovne težnje renesansne umetnosti u
skladu je sa tada nepravilnom upotrebom reči humamzam.
Cinjenica je da je italijanska umetnost XV i XVI veka, čak
i onda kada tretira »klasičnu« temu u suštini i named potpuno
9
hrišćanska. Pokazalo se da čak i Botticellijeva Alegorija proleća
(sl. 1) ima, ma koliko bilo prikriveno, hrišćansko shvatanje,
a nema sumnje da su Masaccio i Donatello, Piero della Francesca
i Bellini bili isto toliko otvoreno izraziti hrišćani koliko su to
bili Fra Angelico, ili Michelangelo. Verovalo se pre jednog veka
da su svi ovi razumni i obrazovani ljudi bili neopagani — jer
je Botticelli naslikao Rođenje Venere (sl. 190), a Alberti u svome
delu De Arte Aedificatoria govori o »hramovima« i »bogovima«,
ili što su humanistički pesnici pevali o Marsu i Veneri, ili zato
što su se ozbiljno bavili astrologijom, — da su želeli samo da
idu stopama Julijana Apostata i da uvedu, doduše s izvesnim
oklevanjem, novi paganizam. Ovu zabludu je podržala i moderna,
pogrešna, upotreba reči humanizam kojom se označava pojam
»non — Divine« (ne božansko), odnosno jedno shvatanje koje
zamenjuje religiju, a u kome je čovek ne samo merilo svega, nego
je u isto vreme i svoj sopstveni cilj. Tako moderni ateista teži
da sebi nađe lažne pretke u Picu della Mirandoli, ili Marsiliju
Ficinu.
Pojam humanizma u renesansi bio je humanitas, reč koju je
Leonardo Bruni pozajmio od Cicerona i Aulusa Gelliusa da bi
označio one nauke koje su »humane« — dostojne pažnje čoveka.
(Reč Humanity još živi na škotskim univerzitetima i označava
latinsku i grčku književnost). Naravno da su one bile različite
od teoloških učenja, ali različitost nije podrazumevala suprot-
nost. Osnovno je da se shvati da je novo učenje bilo pre para-
lelno, nego suprotno starom, klerikalnom učenju. Svetovno uče-
nje ma koje vrste — pravo ili medicina — nije bilo novo; nov je
bio način proučavanja i tumačenja jezika, književnosti i filo-
zofije. Ovo je jedino objašnjenje za ogromno poštovanje antike,
a osobito velikih poznavalaca latinskog jezika. Humanisti su bili
u teologiji i medicini amateri, ali su bili veliki poznavaoci
gramatike, retorike, poezije, istorije i studija o latinskim
(i nekim grčkim) autorima. Da bi oživeli antičku mudrost
i izvrsnu prozu, oni su izumeli tekstualnu kritiku i filo-
logiju. Naravno da su se mnogo koristili citatima klasičnih pi-
saca, ali nisu pravili oštru razliku između paganskih i hrišćanskih
klasika (izuzev što su davali prednost Ciceronovom latinskom
10
l. Botticelli Alegorija proleća (Primavera)
jeziku nad jezikom sv. Jeronima). Jedan od novijih istoričara
humanizma, P. O. Kristeller, u delu Renesansna misao: klasično
skolastičko i humanističko poreklo opisao je to na ovaj način:
»Mi možemo da zamislimo šta je renesansnom humanisti reli-
gioznog ubeđenja značilo da napadne skolastičku teologiju i da
traži da se crkva vrati biblijskim izvorima hrišćanstva. To je
značilo da su ovi izvori, koji su i sami bili proizvod an tike,
smatrani kao hrišćanska klasika, koja je uživala isti prestiž
i autoritet kao i klasična antika, i da se na nju primene istovetne
metode istorijske i filološke nauke.« To je istina o renesansnim
umetnicima. Donatello je možda najbolji primer, ali je velik
broj znamenitih ličnosti XV veka koristio starohrišćansku i ka-
snu rimsku umetnost kao uzor, dajući često prednost drama-
tičnim i ekspresivnim osobinama starohrišćanske umetnosti nad
uglađenim, mekšim oblicima Avgustovog doba.
Vitruvijevo delo bilo je priručnik za arhitekte, ali priručnik
— poznat tek od druge decenije XV veka — koji je bio tako
11
