Table Of ContentБИБЛИОТЕКА
ORTOGRAF
Књига 9
Зорица Витић
СВЕТИ ПЕТАР АТОНСКИ
У ВИЗАНТИЈСКОЈ И ЈУЖНОСЛОВЕНСКОЈ ТРАДИЦИЈИ
Уредник
ЖАРКО ЧИГОЈА
Зорица Витић
СВЕТИ ПЕТАР АТОНСКИ
У ВИЗАНТИЈСКОЈ И ЈУЖНОСЛОВЕНСКОЈ
ТРАДИЦИЈИ
Српскословенско издање Житија светог Петра Атонског
Зорица Витић
Превод најстарије Службе и Житија светог Петра
Атонског са грчког
Марина Вељковић
Београд 2020.
Штампање ове књиге омогућио је Републички секретаријат за вјере
Владе Републике Српске
Свети Петар Атонски, Протатон, Кареја (1290–1300)
НАСТАНАК И РАЗВОЈ КУЛТА СВЕТОГ
ПЕТРА АТОНСКОГ
Први светогорски подвижник, свети Петар Атонски (12. јун), про-
вео је у „перивоју Пресвете Богородице” више од пет деценија у
осами и најстрожем уздржању, свакако у време пре настанка великих
киновијских манастира (уп. Папахрисанту 2003: 51–57). Развој његовог
богослужбеног штовања текао је постепено: након чудесног пронала-
жења моштију, неизвесно колико дуго после упокојења, атонски монаси
спонтано су почели да им одају поштовање, те се богослужење у спомен
светитеља природно почело понављати сваке године.1
Најстарије писано сведочанство о њему, Канон посвећен „нашем
преподобном оцу Петру Атонском”2 Јосифа Химнографа,3 сачињен је
1 Византијска црква никада није придавала нарочит значај званичној процедури
проглашења светитеља, признавање је понајвише зависило од осећања која је зајед-
ница гајила према тој изузетној личности, потом се штовање светитеља ширило, и на
крају је могло бити прихваћено у читавој Цркви (Папахрисанту 2003: 54). О сасвим
сличном поступању када су у питању српски светитељи уп. Трифуновић 1970: 18–20.
2 Препис Канона пронашао је владика Порфирије Успенски на путовању по Све-
тој Гори, а писца је идентификовао на основу акростиха (
). У својој Историји Атона, овај велики путник и познавалац
хришћанског истока први је изнео претпоставке о хронологији Петровог живота. По
његовом мишљењу, Свети се упокојио 734. године, а монаси Климентовог манастира
дуго су скривали његове мошти (Порфирий 1877: III, 1, 14–15; 20). Међутим, у свим
потоњим проучавањима, како ћемо показати, време Петровог подвига ипак се смешта
знатно касније.
3 Светитељ пореклом са Сицилије, прославља се 3. априла (812/818–886). Бора-
вио је у Солуну и у Цариграду. Припадник Студитске песничке школе и веома плодан
писац (преко 600 канона и известан број кондака и стихира), изузетно је допринео
уобличавању канона као поетског облика. Неке од својих многобројних црквених пе-
сама посветио је и светитељима свога времена. Уп. ODB 1991: II, 1074, као и исцрпну
одредницу у Православној енциклопедији (Макаров 2013: 58–68).
8 Зорица Витић
највероватније између 831. и 841. године (Papachryssanthou 1970: 19;
Naumow 2010: 192–193).4 У овом поетском спису са мало биографских
детаља наглашено је Петрово дугогодишње тиховање, као и чудотвор-
не, мироточиве мошти откривене после много година. Дионисија Папа-
хрисанту сматра, међутим, да време које је протекло између проналас-
ка моштију и настанка Канона није морало бити нарочито дуго, јер би
елементи које Јосиф наводи (дубоко укорењено поштовање, приврже-
ност Петровом спомену, његово посредништво у молитвама) били још
богатији да је та два догађаја делио дужи период (Папахрисанту 2003:
54–55).
У успостављању хронологије ваља узети у обзир и чињеницу да су
монаси своје трајно обитавалиште на Атосу нашли највероватније током
последњих деценија VIII века. То се може закључити на основу навода
Јосифа Генесија, који у Историји царева (обухвата период између 813. и
886. године) посебно издваја 843. годину, када се на сабору у Цариграду
поново успоставља штовање икона у Византији. Генесије помиње мона-
хе са Олимпа, Атоса и из Киминаса који су се тим поводом запутили у
Цариград (Rigo 1999: 8). Убрзо потом, судећи према Житију светог Јев-
тимија Новог Солунског (†898), Света Гора постаје привлачна монасима
из читавог Царства. Тако се и Јевтимије Нови око 859. године одлучује
да напусти свој манастир на Олимпу и да се једно време посвети усам-
љеничком подвигу на Атосу.5
Јосифов Канон централни је део најстарије Службе светом Пет-
ру Атонском,6 једноставне по структури, студитског типа, која про-
4 Антонио Риго ипак је мишљења да се као једина сигурна хронолошка коорди-
ната може узети време смрти Јосифа Химнографа – 886. година, а да претпоставка Д.
Папахрисанту да је Канон настао на основу локалне усмене традиције током Јосифовог
боравка у Солуну 831–841. године није подржана никаквим доказима (Rigo 1999: 8).
5 Могу се издвојити четири карактеристична атонска периода у Јевтимијевом
животу. Први и најдужи боравак (859–863) обележен је заједничким строгим подвигом
са монахом Јосифом, који се већ тамо био затекао, а други, веома кратак (863–864), пра-
ти запажање Јевтимијевог животописца Василија о тадашњем броју монаха на Светој
Гори: „Преподобни Јевтимије не остаде дуго на Атону, јер не нађе жељено безмолвије.
Пређашња пустиња бејаше густо насељена новим подвижницима.” (уп. Папахрисанту:
2003:58–69).
6 Издање: Papachryssanthou 1970: 34–41. У питању је облик службе типичан
за средину IX века – један седалан, три стихире и канон Светоме, а сачувана је у ру-
кописима од краја Х столећа. Најстарији препис словенске Службе потиче из 1459.
године, а извесне строфе, без Канона, сачуване су у српскословенском минеју из Ве-
Свети Петар Атонски 9
славља мањег, локалног светитеља. Осам песама Канона немају једнак
број тропара (строфа) – првих пет састоје се од по три тропара и једног
богородичног (тропар у част Богородице), док су последње три песме
опширније (четири тропара и богородичан). Топика и метафорика коју
користи Јосиф Химнограф уобичајена је у прослављању светитеља-пу-
стиножитеља:7 становник горе и пештере, далеко од људи, ослобођен
сваке страсти, Петар избегава демонским замкама и стрелама и односи
победу над вечитим непријатељем (4. песма). Наглашено је физичко и
духовно усхођење анахорете, који, попут Мојсија, „узлази на гору врли-
не” (5. песма), те се на Атону настањује као Илија на Кармелској гори (8.
песма). Овај имењак и ученик апостола Петра постаје „стена вере” (ме-
тафора заснована на значењу имена Светог, 6. песма), „пречисти сасуд”,
„стециште божанске милости” у којем блиста незалазна светлост Свете
Тројице (1. песма). Најуочљивији елемент штовања „новога” Петра –
мироточиве мошти, „скривено благо” пронађено после много година (5.
песма) – представљене су као „тамјан Христов” и уздарје за анђеоски
живот у ненастањеној пустињи (7. песма), а таква прегнућа подвижни-
ку доносе победнички венац дарован од самога Христа (6. песма). Ка-
нон се заокружује захвалношћу за свето миро које својим миомирисом
обухвата верне (9. песма).8 У складној и једноставној Јосифовој химни
неколики мотиви кључни за Петрово прослављање успешно се варирају,
кроз понављања допуњују и тако наглашавају изузетност подвига првог
атонског аскете.
У другој половини IX века и извесни Арсеније саставио је канон
посвећен светом Петру, са акростихом „Стена монаха”, али за 5/6. јун. У
њему су такође представљени предани пост, бдење, борбе са демонима,
живот у пустињи попут светог Илије и Јована Крститеља, откривање мо-
штију у „последње време”, као и посмртна чуда која привлаче ходочасни-
ке (Acconcia Longo 1972: 11–22). Не може се са сигурношћу утврдити да
ли је реч о истоме светитељу, али извесно је да овај канон, за разлику од
лике Лавре (Z-42) из средине XIV века (Naumow 2010: 194). Превод Службе са грчког
на савремени српски језик, који је сачинила Марина Вељковић, налази се у завршном
делу књиге.
7 О Јосифовим канонима посвећеним нешто другачијим типовима подвиж-
ништва (свети Алексије Божји човек и свети Јован Каливит) в. Савова 2015: 75–116.
8 Служба се у најстаријим преписима окончава на крају 9. песме, без једног за-
вршног тропара, икоса, кондака и седална сачуваних у млађим преписима (Naumow
2010: 194).
10 Зорица Витић
Јосифовог, није имао нарочитог утицаја на даљи развој штовања светог
Петра Атонског (Rigo 1999: 9; Naumow 2010: 195). Међутим, постојање
Арсенијевог канона може наводити на општији закључак: успостављени
култ светог Петра несумњиво се односио на све анонимне одшелнике
Атоса, његове савременике, једнако колико на стварног анахорету чије
су реликвије нађене (Живојиновић 1995: 14).
*
Овакви богослужбени текстови природно најављују и предодређују
најобимније и најзначајније књижевно дело посвећено Светоме – Жи-
тије светог Петра Атонског (ЖПА). Написао га је монах Никола,9 и
то, како сам у уводу наглашава, „по отачаској заповеди”, највероватније
крајем Х века. Са историјског и биографског становишта писац не доно-
си значајне новине у односу на Јосифов Канон. Као светогорски монах
и сведок већ развијеног локалног култа, Никола је морао свом јунаку
обезбедити прошлост, а онда и деценије Петрове аскезе обогатити де-
таљима везаним за усамљенички живот. Прво је постигао, како ћемо ви-
дети, преузевши чудо светог Николе везано за војника Петра Схоларија,
а друго уз озбиљно ослањање на дугу и разноврсну традицију аскетских
житија.
На крају кратког увода Никола наводи речи чувеног епископа и
утицајног хришћанског писца и мученика Методија Патарског († 311),
заправо цитирајући истоименог патријарха, Методија Цариградског
(† 847). Те су се две личности истог имена могле помешати или из жеље
да се живот Светог веже за славни IV век, или једноставно из незнања.
Друго објашњење чини се вероватнијим управо зато што писац, иако о
себи говори као о млађем савременику Светога, очевицу крађе моштију,
ипак ЖПА пише више од столећа касније, када је до такве забуне могло
много лакше доћи.
Приповедање почиње кратким представљањем похода на Сирију, у
којем високи војни заповедник Петар доживљава војни пораз, и, након
заробљавања, бива одведен у тврђаву у Самари. У оковима, у тамници,
преиспитује се и моли светом Николи и светом Симеону Богопримцу.
9 Ранији покушаји идентификације писца: Никола Синаит (IX век) и Никола Ка-
таскепинос, писац из прве половине XII века, из манастира Богородичиног Покрова на
Босфору који је подигао цар Манојло I Комнин (Papachryssanthou 1974: 52).
