Table Of ContentNaslov originala:
A. S. Neill: SUMMERHILL — A Radical
Approach to Child Rearing © Hart Publishing Co., 1960.
Britanski pedagog Aleksandar Saterlend Nil (rođen
1883) osnovao je 1921. godine u jednoj engleskoj
pokrajini školu Samerhil, u kojoj su nastava i vaspitanje
dece postavljeni na potpuno nove pedagoške i psihološke
osnove. Rad u Samerhilu, o kome govori ova knjiga,
smatra se jednim od najznačajnijih pedagoških
eksperimenata XX veka. Poslednjih decenija Nilov rad i
njegove ideje bili su predmet žestoke kritike, ali su dobili
i velika priznanja eminentih pedagoga, psihologa i
antropologa. Predgovor za ovu knjigu napisao je Erih
From.
PREDGOVOR ERIHA FROMA
I
Napredni mislioci proklamovali su tokom XVIII
veka ideje o slobodi, demokratiji i samoopredeljenju, i te
su ideje u prvoj polovini XX veka urodile plodom u
oblasti obrazovanja. Zamenjivanje autoriteta slobodom
bilo je osnovni princip tog samoopredeljenja. Njegov
smisao počivao je u podučavanju deteta bez upotrebe
prinude i to podsticanjem detinje radoznalosti i spontanih
potreba, kako bi se pobudilo interesovanje deteta za svet
koji ga okružuje. Ovakav stav označio je početak
progresivnog obrazovanja i predstavljao važan korak u
razvoju ličnosti.
Ipak, rezultati novog metoda behu često ispod
očekivanja. U poslednje vreme ima sve više
nepovoljnih reagovanja na progresivno obrazovanje.
Danas mnogi veruju da je sama ta teorija pogrešna i da bi
je trebalo baciti u zapećak. Jača pokret u pravcu
pooštravanja discipline, a takođe i kampanja da se
nastavnicima javnih škola dozvoli fizičko kažnjavanje
učenika.
Možda je najvažniji činilac u ovakvom reagovanju
veliki uspeh koji je u nastavi postignut u
Sovjetskom Savezu. U toj zemlji se u punoj meri
primenjuju starinski autoritarni metodi, a izgleda da
njihovi rezultati, bar što se tiče samog znanja, ukazuju na
to da bismo i mi bolje učinili ako bismo se vratili starim
disciplinskim merama i prenebregli slobodu deteta.
Da li je ideja o obrazovanju bez upotrebe prinude
pogrešna? Pa čak i ako sama ideja nije pogrešna,
kako možemo objasniti njen relativan neuspeh?
Verujem da ideja o slobodi dece nije bila pogrešna,
ali da je ona gotovo uvek bila izvitoperavana. Da bismo
tom pitanju pristupili na jasan način, najpre moramo
razumeti prirodu slobode, a da bismo to učinili moramo
napraviti razliku između javnog autoriteta i anonimnog
autoriteta1.
Javni autoritet se primenjuje neposredno i izričito.
Osoba od autoriteta otvoreno saopštava onoj koja joj je
podređena: »Moraš to da učiniš. U protivnom, protiv tebe
će biti primenjene izvesne sankcije.« Anonimni autoritet
teži da prikrije upotrebu prinude. On se pretvara da
autoritet ne postoji, da se sve čini uz saglasnost pojedinca.
Dok je nastavnik u prošlosti govorio Džoniju: »Moraš to
da učiniš, inače ću te kazniti«, savremeni nastavnik kaže:
»Siguran sam da će ti se dopasti da to učiniš«. U potonjem
slučaju, sankcija za neposlušnost ne sastoji se u telesnom
kažnjavanju, već se ogleda u ožalošćenom licu roditelja
ili, što je još gore, u komuniciranju osećanja
»neprilagođenosti«, osećanja da se ne postupa onako kako
postupaju ostali. Javni autoritet koristio je fizičku
prinudu, dok anonimni autoritet primenjuje psihičko
manipulisanje.
Prelaz sa javnog autoriteta devetnaestog na
anonimni autoritet dvadesetog veka bio je uslovljen
organizacionim potrebama našeg savremenog
industrijskog društva. Koncentracija kapitala dovela je do
stvaranja gigantskih preduzeća kojima je upravljala
hijerarhijski organizovana birokratija. Veliki
konglomerati radnika i službenika rade zajedno, pri čemu
je svaki pojedinac deo ogromnog mehanizma
organizovane proizvodnje, koji, da bi uopšte
funkcionisao, mora da funkcioniše glatko i bez zastoja.
Pojedini radnik postaje samo zupčanik u mehanizmu. U
takvoj organizaciji proizvodnje, pojedincem se upravlja i
manipuliše.
Pojedincem se takođe upravlja i manipuliše i u
oblasti potrošnje u kojoj on, navodno, ispoljava slobodu
izbora. Bilo da se radi o konzumiranju hrane, odeće, pića,
cigareta, filmova ili televizijskih programa, na delu je
moćni aparat sugestije koji ima dva cilja: prvo, da stalno
povećava apetit pojedinca za novim potrošnim dobrima; i
drugo, da usmerava taj apetit u pravcu koji je
najrentabilniji za industriju. Čovek se pretvara u
potrošača, večito sisanče, čija je jedina želja da troši više
i »bolje«.
Naš ekonomski sistem mora da stvara ljude koji će
odgovarati njegovim potrebama, ljude koji
spremno sarađuju, ljude koji žele da sve više i više troše.
Naš sistem mora da stvara ljude čiji su ukusi
standardizovani, ljude koji su izrazito podložni uticaju,
ljude čije se potrebe mogu predvideti. Našem sistemu su
potrebni ljudi koji se osećaju slobodnim i nezavisnim, ali
su uprkos tome spremni da čine ono što se od njih očekuje,
ljudi koji će se bez trvenja uklopiti u
društveni mehanizam, oni koji mogu da budu usmeravani
bez prinude i vođa, i bez ikakvog drugog cilja izuzev
onog da »dobro prođu2. Stvar, dakle, nije u tome što
je autoritet nestao, pa čak ni u tome što je oslabio, već u
tome što se iz javnog autoriteta prinude pretvorio u
anonimni autoritet ubeđivanja i sugestije. Drugim rečima,
da bi bio prilagodljiv, savremeni čovek je prinuđen da gaji
iluzije kako se sve događa uz njegovu saglasnost, iako se
ta saglasnost od njega može iznuditi pomoću suptilnog
manipulisanja. Njegova saglasnost se, prema tome, stiče
iza njegovih leđa, ili iza njegove svesti.
Isti izumi primenjuju se i u progresivnom
obrazovanju. Dete je prinuđeno da proguta pilulu, ali ona
je presvučena slojem šećera. Roditelji i nastavnici
pobrkali su istinsko neautoritarno obrazovanje sa
obrazovanjem putem ubeđivanja i skrivene prinude. Na
taj način je progresivno obrazovanje degradirano.
Nije uspelo da postane ono što je trebalo da bude i
nikad se nije razvilo onako kako je trebalo.
II
Sistem A. S. Nila predstavlja radikalan pristup
odgoju deteta. Po mom mišljenju, njegova knjiga je vrlo
značajna zato što zastupa pravi princip obrazovanja bez
straha. U školi Samerhil autoritet nije maska za sistem
manipulisanja.
Samerhil ne razvija teoriju, već prenosi stvarno,
gotovo četrdesetogodišnje iskustvo. Autor se zadovoljava
konstatacijom da »sloboda funkcioniše«.
Principi koji čine osnovu Nilovog sistema izloženi
su u ovoj knjizi na jednostavan i nedvosmislen način. Oni
se mogu ovako rezimirati:
1. Nil čvrsto veruje u »detinju dobrotu«. On veruje
da se prosečno dete ne rađa kao bogalj, kukavica ili
bezdušni automat, već raspolaže punim potencijalom
da voli život i bude zainteresovano za njega.
2. Cilj obrazovanja — u stvari cilj života — jeste
da se radosno radi i da se nađe sreća. Prema Nilu, biti
srećan znači biti zainteresovan za život; ili, kako bih to
sam predočio, reagovati na život ne samo mozgom nego
čitavom ličnošću.
3. Intelektualni razvoj nije dovoljan za
obrazovanje. Obrazovanje mora da bude i intelektualno i
emocionalno. U savremenom društvu nailazimo na sve
veću podvojenost između intelekta i osećanja. Iskustva
današnjeg čoveka uglavnom su misaona, a manje
predstavljaju trenutno poimanje onoga što srce oseća,
oko vidi i uho čuje. U stvari, podvajanje intelekta i
osećanja dovelo je savremenog čoveka do gotovo
šizoidnog mentalnog stanja, u kome je on postao skoro
nesposoban da iskusi bilo šta, izuzev uz pomoć mišljenja.
4. Obrazovanje mora da bude prilagođeno
psihičkim potrebama i mogućnostima deteta. Dete nije
altruist. Ono još uvek ne voli u smislu zrele ljubavi
odraslog čoveka. Pogrešno je očekivati od deteta nešto što
ono može da ispolji samo na hipokritski način. Altruizam
se razvija posle detinjstva.
5. Dogmatski nametnuti, disciplina i kažnjavanje
stvaraju strah, a strah stvara neprijateljstvo. To
neprijateljstvo ne mora da bude svesno i otvoreno, ali
ono, uprkos tome, parališe preduzimljivost i
autentičnost osećanja. Opsežne disciplinske mere prema
deci su štetne i ometaju normalan psihički razvoj.
6. Sloboda ne znači odsustvo pravila. Ovaj vrlo
važan princip koji naglašava Nil sastoji se u tome da
poštovanje ličnosti mora da bude uzajamno. Nastavnik
ne upotrebljava prinudu protiv deteta, ali ni dete
nema pravo da upotrebi prinudu protiv nastavnika. Dete
ne može da uznemirava odraslog samo zato što je dete, niti
sme da koristi pritisak na jedan od mnogih načina na koje
ono to inače ume.
7. Tesno povezana sa ovim principom je potreba
za stvarnom iskrenošću od strane nastavnika. Autor
kaže da, tokom 40 godina rada u Samerhilu, nikad nije
slagao neko dete. Ko god bude čitao ovu knjigu,
biće uveren da je ta izjava, koja može da zvuči kao
hvalisanje, jednostavno istinita.
8. Zdrav razvoj ličnosti nalaže da dete konačno
raskrsti primame veze sa ocem i majkom, ili sa kasnijim
substitutima u društvu, i da postane doista nezavisno.
Ono mora da nauči da se sa svetom suočava kao
pojedinac. Mora da navikne da ne traži sigurnost u nekoj
simbiotskoj vezanosti, već u sopstvenoj moči da poima
svet intelektualno, emocionalno i estetski. Dete mora da
upotrebi sve svoje moči da bi bilo u slozi sa svetom, a
ne da traži sigurnost pomoću podređenosti i dominacije.
9. Funkcija osećanja krivice je da, u prvom redu,
veže dete za autoritet. Osećanje krivice je prepreka za
sticanje nezavisnosti. Ono započinje ciklus koji stalno
oscilira između pobune, kajanja, podređenosti i nove
pobune. Krivica, onakva kakvom je oseća većina ljudi
u našem društvu, nije prevashodno reagovanje na
glas savesti, već je u suštini svest o nepoštovanju
autoriteta i strah od odmazde. Pri tom nije važno da li je
kazna fizičke prirode, ili se radi o uskraćivanju ljubavi, ili
je čovek jednostavno prinuđen da se oseća kao
autsajder. Svako osećanje krivice stvara strah, a strah rađa
neprijateljstvo i pretvaranje.
10. U školi Samerhil nema veronauke. Međutim,
to ne znači da se u Samerhilu ne vodi računa o onome
što bi se, uopšteno, moglo nazvati humanitarnim
vrednostima. Nil to jezgrovito kaže: »Bitka se ne vodi
između onih koji veruju i onih koji ne veruju u teologiju,
već između pobornika slobode čoveka i pobornika
gušenja slobode čoveka«. Autor nastavlja: »Jednog dana,
nova generacija neće prihvatiti prevaziđenu religiju i
mitove današnjice. Kad bude došla nova religija, ona će
odbaciti ideju o čovekovom rađanju u grehu. Nova
religija slaviće boga čineći ljude srećnim.«
Nil je kritičar sadašnjeg društva. On naglašava da je
vrsta ličnosti kakvu mi razvijamo — čovek
mase. »Živimo u bolesnom društvu« i »većina naših
verskih običaja je obično pretvaranje«. Sasvim logično,
autor je internacionalist i zauzima čvrst i
beskompromisan stav da je spremnost na rat varvarski
atavizam ljudske rase.
Doista, Nil ne pokušava da pouči decu kako da se
uklope u postojeći poredak, već nastoji da odgaja
decu koja će postati srećna ljudska bića, muškarci i
žene čije se vrednosti ne sastoje u tome da mnogo imaju, u
tome da mnogo troše, već u tome da mnogo budu. Nil je
realist. On uviđa da deca koju vaspitava neće neminovno
postići izuzetan uspeh u životu, u svetskom smislu reči,
ali će zato raspolagati smislom za prave vrednosti koji će
ih efikasno sprečiti da postanu promašeni ljudi ili
izgladneli prosjaci. Autor se opredelio između punog
razvoja ličnosti i potpunog tržišnog uspeha, i on je
bezrezervno pošten u načinu na koji sledi put do
odabranog cilja.
III
Čitajući ovu knjigu, osetio sam veliki podstrek i
ohrabrenje. Nadam se da će tako biti i sa mnogim drugim
čitaocima. To ne znači da se slažem sa svakim stavom
autora. Svakako, većina čitalaca neće čitati ovu knjigu kao
neko jevanđelje, a siguran sam da bi pisac ponajmanje
želeo da se to dogodi.
Mogao bih na ovome mestu da ukažem na svoje dve
glavne rezerve. Imam utisak da Nil unekoliko potcenjuje
važnost, zadovoljstvo i autentičnost intelektualnog, u
korist estetskog i emocionalnog viđenja sveta. Dalje,
autor je ogrezao u Frojdove pretpostavke. Po mom
mišljenju, on donekle precenjuje značaj seksa, što je
svojstvo frojdovaca. Pa ipak, ostajem pri utisku da je pisac
čovek toliko realan i tako istinskog poimanja onoga što se
zbiva u detetu, da se ove kritičke opaske više odnose na
neke njegove formulacije nego na njegov stvarni pristup
detetu.
Naglašavam reč »realan« zato što mi u piščevom
pristupu najviše pada u oči njegova sposobnost
uočavanja, razlučivanja činjenica od fikcije i
uzdržavanja od racionalizacija i iluzija sa kojima živi
većina ljudi i zahvaljujući kojima je autentičnost njihovog
doživljavanja blokirana.
Nil je čovek koji raspolaže onom danas toliko
retkom vrstom hrabrosti — hrabrošću da se veruje u ono
što se vidi i da se realizam kombinuje sa
nepomućenim poverenjem u razum i ljubav. On uspeva da
očuva beskompromisnu veru u život i poštovanje prema
pojedincu. On eksperimentiše i posmatra, i nije
dogmatičar koji radi iz egoizma. On meša obrazovanje sa
