Table Of ContentE. M. MELETINSKI
POETIKA MITA
PREVEO
JOVAN JANIĆIJEVIĆ
NOLIT • BEOGRAD
SADRŽAJ
Uvod 9
Prvi deo
NAJNOVIJE TEORIJE MITA I RITUALNO-MITOLOŠKI PRISTUP
KNJIŽEVNOSTI
Istorijski uvod (14), „Remitologizacija" u filozofiji i kulturologiji (27),
Ritualizam i funkcionalizam (33), Francuska sociološka škola (40), Simboličke
teorije (46), Analitička psihologija (59), Strukturalizam (76), Ritualno-mitološka
škola u nauci o književnosti (99), Ruska i sovjetska nauka o mitotvorstvu (123),
Prethodni rezultati (155).
Drugi deo
KLASIČNE FORME MITA I NJIHOV ODRAZ
U PRIPOVEDNOM FOLKLORU
Prethodne napomene (165), Opšta svojstva mitskog mišljenja (166), Funkcio-
nalna usmerenost mita (171), Mitsko vreme i njegove ,,paradigme“ (173), Prapreci-
-demijurzi — kulturni junaci (180), Arhaični mitovi o stvaranju (196), Etiologija
socijuma (202), Haos i kosmos. Kosmogeneza (204), Kosmički model (216),
Kalendarski mitovi (221), Kosmički ciklusi i eshatološki mitovi (225), Junački mitovi
i ,,prelazni“ obredi (229), Semantika mitskog sižea i sistema (233), Mit, narodna
priča, ep (266).
Treći deo
„MITOLOGIZAM" U KNJIŽEVNOSTI XX VEKA
Istorijski uvod (283), ,,MitoIoški“ roman XX veka. Uvodne napomene (301),
Antiteza: Džojs i Tomas Man (304), Kafkin „mitologizam" (347), Razni vidovi
mitologizacije u savremenom romanu (365).
Napomene i bibliografija..................................................................................... 381
POETIKA MITA
UVOD
Naslov ove knjige, možda, nije dovoljno egzaktan, budući da
mitotvorstvo sadrži samo nesvesnopesničko, pa se zato kad je reč o
mitu ne može govoriti o pravim umetničkim postupcima, izražajnim
sredstvima, stilu i sličnim predmetima poetike. Ali mitovima je
svojstveno otelovljivanje opštih predstava u čulnokonkretnoj
formi, tj. ista ona predstavnost koja je svojstvena umetnosti i koju
je ova u izvesnoj meri nasledila od mitologije; najstarija mitologija
je kao neko sinkretičko jedinstvo sadržala zametke ne samo religije i
najstarijih filozofskih shvatanja (koja su, doduše, nastala u toku
savlađivanja mitoloških izvora) nego i umetnosti, pre svega —
umetnosti reči. Umetnička forma nasledila je od mita i konkretno-
čulan način uopštavanja, i sam sinkretizam. Književnost se u svom
razvitku dugo neposredno koristila tradicionalnim mitovima radi
umetničkih ciljeva. Zato termin „poetika mita“ primenjujem sa
izvesnim ogradama prilikom razmatranja osobenosti mita kao
predistorije književnosti, uz neizbežno zanemarivanje one strane
problema mita kojom se bavi nauka o religiji. Osim toga, termin
„poetika mita“ ili „poetika mitotvorstva“, ili „poetika mitologizo-
vanja“ stiče poseban smisao u vezi sa svesnim posezanjem za
mjtologijom nekih pisaca XX v. (Džojs, Kafka, Lorens, Jejts, O’Nil,
Kokto, te Tomas Man, Markes i dr. koji se ne uklapaju u okvire
modernizma), obično kao za oruđem umetničkog organizovanja
građe i sredstvom izražavanja nekih ,,večnih“ psihičkih ishodišta ili
bar postojanih nacionalnih kulturnih obrazaca, kao i u vezi s
10 POETIKA MITA
nastankom posebne ritualno-mitološke škole u naud o književnosti,
za koju je svaka poetika—poetika mita (M. Botkin, N. Fraj i drugi
opisuju književno delo terminima mita i rituala).
Takav mitologizam u književnosti i naud o književnosti,
karakterističan za modemizam, ali koji se, zbog raznolikosti idejnih i
umetničkih težnji pisaca, nipošto ne svodi na nj, zamenio je
tradicionalni realizam XIX v., koji je bio svesno usmeren ka
istinitom odražavanju stvamosti, stvaranju umetničke istorije svog
vremena, i elemente mitologizma dopuštao je samo implicitno.
U književnom mitologizmu pridaje se suštinski značaj ideji o
večnoj cikličnoj ponovljivosti prvobitnih mitoloških prototipova
pod raznim „maskama", o osobitoj zamenjivosti književnih i
mitoloških junaka, pisd pokušavaju da mitologizuju prozu svako-
dnevice, a književni kritičari da otkriju skrivene mitološke osnove
realizma.
Takav ,,preporod“ mita u književnosti XX v. delimično se
zasnivao na novom apologetskom odnosu prema mitu kao večno
živom ishodištu, koji je proklamovala „filozofija života“ (F. Niče,
A. Bergson), na Vagnerovu stvaralačkom iskustvu, jedinstvenom u
svojoj vrsti, na psihoanalizi S. Frojda i, naročito, K. G. Junga, kao i
na novim etnološkim teorijama, koje su i same platile danak
pomodnim filozofskim zanosima i istovremeno su umnogome
produbile shvatanje tradicionalne mitologije (Dž. Frejzer, B.
Malinovski, L. Levi-Bril, E. Kasirer i dr.). Oni su počeh da smatraju
mitologiju ne načinom zadovoljavanja radoznalosti prvobitnog
čoveka (tako ju je zamišljala pozitivistička „teorija prežitaka“ XIX
v.), nego „svetim pismom“ koje je tesno povezano sa obrednim
životom i u znatnoj meri potiče iz njega, a čija je pragmatička
funkcija da reguliše i održava određen prirodni i socijalni poredak
(otuda i cikličko shvatanje o večnom vraćanju), kao prelogički
simbolički sistem, srodan drugim vidovima ljudske uobrazilje i
stvaralačke mašte. To što su pisci neposredno poznavah najnovije
etnološke teorije (u okviru zbliženja etnologije i književnosti
karakterističnog za XX v.) nije moglo smetati da njihova umetnička
shvatanja, iako su na njih nesumnjivo uticale naučne teorije, još više
odraze kriznu kulturno-istorijsku situaciju u zapadnom društvu
prvih decenija ovog veka nego svojstva same prvobitne mitologije.
UVOD 11
Kao modernističku pojavu, mitologizam je umnogome izaz-
valo to što je kriza buržoaske kulture shvaćena kao kriza cele
civilizacije, što je vodilo razočaranju u pozitivistički racionalizam i
evolucionizam, u liberalne koncepcije društvenog napretka (ame-
rički kritičar F. Rav vidi u idealizovanju mita neposredan izraz
straha pred istorijom, Džojsov junak mašta da se ,,probudi“ od
strahote istorije). Uporedo sa filozofskim uticajem, koji je na ovaj ili
onaj način doprineo nastajanju nepoverenja prema istoriji, i
dopunskim uticajima raznoraznih neklasičnih teorija u oblasti
egzaktnih nauka, novih ideja u psihologiji i etnologiji i sk, treba uze-
ti u obzir šok izazvan prvim svetskim ratom, koji je pojačao oseća-
nje nesigurnosti društvene osnove savremene civilizacije i moći sila
haosa koje je podrivaju. Modemistički mitologizam se hranio i
romantičarskom pobunom protiv buržoaske ,,proze“, i predoseća-
njem fašizma (koji je i sam pokušavao da se osloni na „filozofiju
života“ i da ,,obnovi“ starogermanske mitove), i traumama koje je
on prouzrokovao, i strahom pred istorijskom budućnošću, deli-
mično i pred revolucionarnim rušenjem sveta koji se ustalio, iako
doživljava krizu.
Društveni potresi potkrepljivali su uverenje mnogih predstav-
nika zapadnoevropske inteligencije da ispod tankog sloja kulture
deluju večne rušilačke i stvaralačke snage, koje neposredno pro-
ističu iz čovekove prirode, iz opšteljudskih i metafizičkih ishodišta.
Težnja da se napuste društveno-istorijski i prostorno-vremenski
okviri da bi se ispoljila ta opšteljudska sadržina bila je jedan od
činilaca prelaska od realizma XIX v. ka modernizmu, a mitologija je
zbog svoje iskonske simboličnosti (naročito povezana sa „dubin-
skom“ psihologijom) podesan jezik za opisivanje večnih obrazaca
ličnog i društvenog ponašanja, nekih suštinskih zakona društvenog
i prirodnog kosmosa.
U ono što je napred rečeno treba uneti izvesne ispravke s
obzirom na to da se mitologizam XX v. može spajati ne samo sa
intuitivističkim nego i sa racionalističkim pristupom, može pojav-
ljivati i pod „desnim" i pod ,,levičarskim“ parolama (teoretičar
anarhosindikalizma Ž. Sorel i mnogi drugi), da se mitologizam ne
suprotstavlja uvek istoričnosti, nego često pređstavlja njegovu
dopunu, kao izražajno sredstvo tipizacije (T. Man, koji je težio da
12 POETIKA MITA
suprotstavi humanizovani mit nacističkom mitotvorstvu, ili pisci
„trećeg sveta“, koji se koriste mitom, još povezanim sa folklorom,
da izraze postojanost nacionalnih kultumih obrazaca), da je
probleme mita u vezi sa književnošću pokretala i sovjetska nauka itd.
Mitologizam XX v. je, dakle, unekoliko širi od modemizma,
složenija i protivrečnija pojava, analiza koje zahteva da se uzmu u
obzir mnogi dopunski činioci i aspekti (zalažem se upravo za
složenost ove pojave, nerazložive na zbir jednostavnih, na primer,
na nekoliko ,,raznih“ mitologizama).
Istorija kulture u celom svom toku bila je svakojako u vezi sa
prvobitnim i drevnim mitološkim nasleđem, taj se odnos osetno
menjao, ali, sve u svemu, evolucija je tekla u pravcu „demitologjza-
cije“ (njenim vrhuncima mogu se smatrati prosvetiteljstvo XVIII v. i
pozitivizam XIX v.), a u XX v. suočavamo se s naglom „remitologi-
zacijom" (bar u okviru zapadne kulture), koja znatno prevazilazi po
svom zahvatu romantičarsko oduševljenje mitom početkom XIX v.
i suprotstavlja se celom procesu demitologizacije. Nemogućno je
shvatiti suštinu mitologizma XX v. ako se ne pojmi osobenost
izvorne mitologije, prvobitne i drevne, ako se ne postavi pitanje o
njihovom međusobnom odnosu.
,,Remitologizacija“ u zapadnoj književnosti i kulturi čini
problem mita veoma aktuelnim kako uopšte, tako i u vezi s
poetikom. Razume se, neophodno je klasične vidove mita dovesti u
vezu sa istorijskom stvamošću koja ih je prouzrokovala, a naročito
mitologizam XX v. sa društvenom situacijom XX v., i uočiti razlike
među prvobitnim mitom i savremenim mitologizovanjem, koje
otuda proističu. To je, međutim, nedovoljno, budući da najnovija
tumačenja mita ističu mit (i ritual) kao neku prostranu formu i
struktum, koja može da otelovi najosnovnije crte čovekova mišlje-
nja i društvenog ponašanja, kao i umetničke prakse. Dakle,
neophodna je analiza strukture mita. Budući da su etnologija i
književnost započele na osobit način uzajamno da deluju, treba
probuditi shvatanja mita u okviru toga sadejstva. Iz onoga što je
rečeno napred proističe dvostruk zadatak mog rada: razmatranje
izvorne mitologije sa stanovišta savremenih teorija i, istovremeno,
proučavanje savremenih naučnih i umetničkih tumačenja mita i
