Table Of ContentIstorija Srba – Vladimir Ćorović
Predgovor
Predgovor je napisao V. Ćorović pripremajući delo za štampu.
Istorija srpskog naroda dr Vladimira Ćorovića obuhvatiće celokupan prikaz
prošlosti srpskog naroda od najstarijih vremena pa sve do danas. U knjizi se izlaže
najpre politička sudbina Srba kroz sve mene, toliko mnogobrojne i tako raznovrsne, i
dodir i veze Srba sa ostalim državama i narodima na Balkanu. Sudbina triju velikih sila,
u tri perioda srpske prošlosti, vezana je za Srbe i srpski narod: Vizantije, Turske i
Austrije; Mleci, Mađarska, Bugarska, Albanija imaju čitave vekove svoje istorije u
dodiru sa nama. U knjizi su svi ti momenti prikazani genetički, da se od početka dobije
tačna slika o karakteru tih odnosa i o njihovom uzajamnom uticaju. Shvaćena tako,
knjiga je, prirodno, obuhvatila i kulturnu istoriju, hoteći da prikaže i kulturne veze i
uticaje pojedinih naroda. Čitave glave govore o našoj književnosti i umetnosti.
Tendencija je knjige, da se istakne u dovoljnoj meri ulazak srpskog naroda u
evropsku zajednicu, da se obeleže teškoće s kojima se borio i napori koje je uložio, i da
se, ukazujući uvek na iniciative i uticaje koji su dolazili sa strane, nađe ono što je bitno i
trajno srpsko, i što je bilo pozitivno i konstruktivno. Istorija treba da pokaže, koje su to
unutrašnje vrednosti i kakve vrste bile, što su uspele da nas održe kroz tolike vekove i
kroz neverovatno teške krize. U knjizi nema nacionalnog samohvalisanja, ali ima
nacionalne vere. Narod, koji je preturio tolike nevolje, u najtežim prilikama, nema
razloga da se sada, ma u kom času, predaje malodušnosti. Knjiga je rađena sa svom
naučničkom opreznošću, i uvek je imala pred očima samo istinu. Ta istina je ponekad
neprijatna za pojedince ili pojedine skupine, ali ona se morala reći: bez istine nema
prave istorije, a sem toga za one, kojima istorija treba da bude “učiteljica života”, ona
gubi svoj pravi značaj čim hoće da izvesne činjenice bilo prikrije, bilo izvrne. U našoj
prošlosti ima toliko svetlog, lepog i velikog, da nas slabo i rđavo nema šta da uzbuđuje i
ono čak dolazi kao dopuna velikom, da ga jače istakne.
U našoj književnosti ova će Istorija biti novina. Knjige K. Jirečeka prikazuju
samo staru srpsku državu, a Istorija g. St. Stanojevića izlaže samo političku sudbinu
srpskog naroda. Ova nova Istorija g. Ćorovića biće kulturno-politička. U njoj je istorija
svih srpskih oblasti i država, rađena sinhronistički i sa težnjom, da se što bolje vide i
obrade njihove etničke osnove i razvoj zajednica. U dovoljnoj su meri istaknute i naše
veze sa Hrvatima i Slovencima od najstarijih vremena, kad smo nesumnjivo utvrđeni
kao jedna velika plemenska zajednica, pa sve do našeg toliko dugo očekivanog
Ujedinjenja. Pokušalo se naglasiti, koliko su koje naše oblasti uticale na duh i stvaranje
narodne celine i kakav im je značaj u zajedničkoj državi. To će pokazati dovoljno jasno,
da nema dela u našem državnom organizmu, koji nema zasluga za nj i koji ne
predstavlja jednu neizlučivu pozitivnu komponentu.
Ova knjiga, sem ovog svog nacionalnog interesa, pokazuje još i to, kako se u nas
u poslednje vreme lepo razvija istoriska nauka. Videće se, koliko je novih ispitivanja i
rezultata došlo posle 1911. god., kad je objavljena prva Jirečekova knjiga, i koliko se u
izvesnim pitanjima otišlo dalje. Postavila su se nova pitanja i probudili stari problemi.
Ovaj veliki Svetski Rat, sa svojim promenama svih vrsta, uneo je u istoriska shvatanja
izvesnu očiglednost, kakva se ranije teško dala zamisliti. Pred našim očima rušile su se
stare viševekovne države i obarali se prestoli; izbijale revolucije; pomerale se
geografske karte iz osnove; pred svet se postavljala nebrojena, složena i dotle neslućena
pitanja izukrštanih interesa svih kontinenata. To omogućava dublje ulaženje u shvatanja
državnih problema i relacija i sud s nešto više pregleda. Srpska istorija u vezi je sa
1
Istorija Srba – Vladimir Ćorović
opštom, i ne može se ni shvatiti ni raditi bez nje. Srpsko pitanje u mnogom pogledu i
nama samim postaje jasnije, kad je u reljefu velike svetske politike. Isto tako, postupci
naših protivnika i veliki istoriski sukobi mogu biti pravilno cenjeni samo kad ih
posmatramo u tom velikom okviru i sa celom pozadinom.
Prodiranje Slovena na Balkan
Seoba ili veliko pomeranje naroda, koje je počelo uzimati sve većeg maha od
drugog veka posle Hrista, beše jedan od najznačajnijih pokreta u historiji Evrope. On je,
kako je to lepo primećeno, značio u isto vreme i raspadanje i obnovu. Stari svet, kome
je politički bila glavni predstavnik moćna Rimska Imperija, uzmicao je i padao pod
neodoljivom navalom svežih i aktivnih plemena, koja su, najpre sa severa a posle i sa
istoka, stremila prema njegovim središtima. “Kako za našu državu nastaju već poslednja
vremena”, pisao je još Tacit u svojoj Germaniji, “najbolje što nam još sreća može da
pokloni, jeste nesloga među neprijateljima.” Uzroci i motivi za ta velika pomeranja
čitavih plemena i naroda raznovrsni su i veoma složeni, ali je njihov proces gotovo iz
pravila morao dovoditi do sukoba sa Rimljanima. Ovi su daleko istakli svoje državne
granice: izazivali su na dosta strana svojim osvajačkim prohtevima reakcije ugroženih; i
držali su pod svojom vlašću sve glavne prilaze za srednju i južnu Evropu i njena
najplodnija i najpitomija područja. Već krajem drugog veka vode se borbe na dunavskoj
liniji između Rimljana i germanskih plemena, koja su u pokretu; a ekspanzivni i
mnogobrojni Goti dopiru sve do obala Crnoga Mora, da se u narednom veku, s
pojedinim odredima, prebace pustošeći u Malu Aziju i podnožje Kavkaza. Od sredine
trećeg veka počinje gotska ofanziva na Balkansko ostrvo, izvođena pretežno iz stare
Dakije a današnje Rumunije. Osećajući teškoće održavanja suviše dalekih i rastegnutih
granica, Rimljani se rešavaju, pred kraj trećeg veka, da napuste izvesne oblasti, kao na
primer istaknutu Dakiju, pa da na prirodno povoljnijim granicama, sa više koncentracije
snaga, izvrše bolju organizaciju odbrane. Ali Carevini nije bilo pomoći. Iako je opasnost
od nasrtljivih varvara bila očigledna, u Imperiji se ipak, u nekoliko mahova i na
nekoliko strana, vode ogorčene borbe raznih pretendenata za carski presto. Nekoliko
takvih obračuna svršeno je i na balkanskom području, neki gotovo pred očima
spoljašnjih neprijatelja. U mnogo prilika traži se saradnja tuđinaca, i za tu saradnju
žrtvuju se krupni državni interesi.
U četvrtom veku jedan čitav niz “ilirskih” careva, čiju seriju malo ranije počinje
Dioklecijan, koji su poticali iz raznih mesta Ilirikuma i koji su dolazili na vlast
zahvaljujući u glavnom svojim vojničkim sposobnostima, uspeo je, donekle, da izvede
izvesne reforme i razviju vojničko samopouzdanje, ali ni on nije mogao da spreči proces
raspadanja. Carevina je postala preteška, da bi se mogla u celini održati. Svestan toga, a
rukovođen i drugim razlozima, podigao je Konstantin Veliki Carigrad (330. god.) kao
novu prestonicu, davši tom naročit značaj Balkanskom Poluostrvu. God. 395. izvedena
je i stvarna podela Carstva u istočno i zapadno, iako to možda nije bila prava tendencija
tvorca te podele, cara Teodosija.
Krajem četvrtog veka, oko 370. god. pojaviše se hunske gomile na području
današnje Rusije. Pod njihovim pritiskom izvesna se plemena toga područja povlače
prema zapadu, dok im druga, pokorena, priznaju vlast. Na udaru Hunima behu naročito
Goti, vrlo moćni, koji su se još tu razvili u dve velike skupine, istočnu i zapadnu. Dok
su istočni dobrim delom priznavali hunsku vlast, zapadni su počeli čitav niz neobičnih
pustolovina. Jedan njihov deo spustio se na Balkan, potukao tu jednu carsku vojsku i u
smelom zaletu dopro do samog Carigrada; posle tog prvog zaleta, koji je bio suzbijen,
oni se pribiraju ponovo i nešto pregovorima i obećanjima a nešto silom i pretnjama
2
Istorija Srba – Vladimir Ćorović
postaju upola gospodari na Balkanu. S Balkana prelaze u Italiju, gde 410. god. uzimaju i
pljačkaju Rim. Pokorivši i potisnuvši Gote, Huni su nesmetano prodrli do Dunava,
povukavši sa sobom delove pregaženih naroda, germanskih i slovenskih. Pojave
Slovena u području oko Dunava nesumnjivo su u vezi sa gotskim povlačenjem i
hunskim nadiranjem. Mešanje Gota i Huna i sa ovima Bugara na tom području
pomeranja ostavilo je traga u našim starim spomenicima; tim se da tumačiti, što neki
naši stari pisci, sa Stevanom Prvovenčanim, nazivaju Bugare Gotima. Dosada je pravac
pomeranja bio u glavnom od severa prema jugu i jugoistočno, a mnogo manje prema
zapadu; s pojavom Huna počinje veliko kretanje masa od istoka prema zapadu i
jugozapadu. Doline dunavske postaju poprišta dugih borbi; panonska kotlina je krajnji
cilj mnogih seoba, a Vlaška služi za nekoliko stoleća kao neka vrsta područja za prelaz.
Već germanskim nadiranjem poremećeni poredak na dunavskoj liniji pretvara se sad u
potpun etnički i državni haos. Tu se sručuju i mešaju starinci i došljaci, gonjeni i
gonioci, pobeđeni i pobedioci, rase Evrope i Azije, najraznovrsniji tipovi i jezici. Za
vremena hunskog gospodara Atile (433-453. god.), “biča gospodnjeg”, koji je zadao
strah celoj Evropi i čije su ratničke gomile prelazile duboko u Francusku i u Italiju,
stradale su mnogo i severne balkanske pokrajine, naročito područje od Dunava do južne
Morave. Posle njegove nagle smrti raspala se hunska država za neobično kratko vreme.
Njenim padom koristiše se u glavnom dva germanska Hunima podložna plemena: Goti
u Panoniji i Getidi u Dakiji. Gotima je bio gospodar Teodorih, junak epske poezije
germanske, čovek od veće vrednosti. On se brzo snašao u hunskom rasulu i postao je, za
kratko vreme, jedno od glavnih lica u historiji Balkana i Srednje Evrope. On pokorava i
ujedinjuje gotska plemena na području evropskog dela Istočnog Rimskog Carstva.
Njegova je moć tolika, da ga car Zenon 484. god. imenuje konzulom, bojeći se da se od
saveznika ne prometne u neprijatelja. Kad mu je gotski elemenat postao i suviše
sumnjiv, car Teodoriha upućuje, kao svog mandatara, u Italiju, da tamo silom preuzme
vlast od Odoakra, koji je 476. srušio Zapadno Rimsko Carstvo. Odazivajući se carevom
pozivu Teodorih je 488. god. krenuo sa najvećim delom svojih ljudi na Italiju, ostavivši
panonsko područje i dunavsku liniju bez pravog gospodara.
Na plodna područja, koja behu napustili Goti, krenulo je više varvarskih
plemena. Severna granica Carevine imala je tu dosta nezaštićenih prelaza, jer car Zenon
nije mogao da mesto Gota njihovu odbranu poveri svojoj vojsci. Kao vrlo aktivni
javljaju se na toj strani, odmah posle odlaska Gota, hunski Bugari. Bugari su aziskog
porekla, hunsko pleme s nešto mešavine, što im i ime kaže (u tursko-mongolskom
bulgha znači “mešati”). Pripadaju južno-tatarskoj rasi (čagataj), a po jeziku su
najsrodniji čuvaškoj grupi, očuvanoj u istočnoj Rusiji, u oblasti Povoložja. Njih su
povukli sa sobom Huni; “stara Bugarska”, kako se u VII veku zove njihova postojbina,
bila je pretežno u kubanskoj oblasti. Već 482. god. zvao ih je car Zenon u pomoć protiv
Gota. U borbi s Gotima Bugari nisu imali sreće; ali su zato sad, posle njihova odlaska,
želeli da se bogato okoriste.
Prodiranju varvara u to doba pomagale su u Istočnom Carstvu i druge prilike. U
Vizantiji je iza smrti cara Zenona, 491. nastala borba za presto. Carica njegova,
Arijadna, uspela je da proturi za cara jednog od svojih nižih dvorskih činovnika,
silencijara Anastasija, koji se četrdeset dana posle smrti muževljeve venčao s njom i
postavio je ponovno za caricu. Protiv njih se, sa izvesnom sumnjom za bratovu smrt i sa
mnogo ogorčenja, diže brat Zenonov Longin sa svojim zemljacima Izaurima. Longin
ubrzo bi uhvaćen u Carigradu, prognan u Egipat i tamo rukopoložen za popa, ali se
ustanak, koji je on potaknuo, razbuktao po Izauriji i uzo opasne razmere. Tri godine
trebalo je vizantiskoj vojsci, dok je ugušila ustanak i dok joj je uspelo, da dobije glave
3
Istorija Srba – Vladimir Ćorović
zadnjih i najopasnijih protivnika. Da bi u nekoliko postao siguran od eventualnih novih
pobuna car Anastasije naredi, te se velik deo Izaura raseli s njihovih ognjišta i naseli po
Trakiji. Osim toga, bilo je tada velikih verskih borbi radi oštrine vaseljenskog
halkedonskog sabora (od 451.) i radi intriga, koje su ga pratile kao i većinu vaseljenskih
sabora. Jeretički nazori Nestora i Eutahija nisu bili bez svojih pristalica; sam je Car na
užas opozicije simpatisao sa učenjem ovog drugog i dopuštao u Carigradu njegovo
slobodno propovedanje. Carigradska patrijaršija, želeći da pojača svoj ugled kao
patrijaršija prestonice i da izvede crkveno jedinstvo na istoku, beše rešila da se
carigradskom patrijarhu priznaju iste povlastice kakve je imao papa u Rimu za zapad i
da carigradski patrijarh bude položajem najstariji od svih istočnih. Nezadovoljstvo je
usled toga bilo počelo da dobija antigrčko obeležje. Čitave pokrajine Male Azije i
Afrike ustadoše protiv carigradskih odluka i postojala je ne mala opasnost, da pokret sa
verskog pređe i na čisto političko polje. Između Rima i Carigrada dođe usled toga čak
do stvarnog raskida. Najzad, 502. god., Vizantija se bez potrebe zaplela u rat sa
perziskim vladarom Kabadom. Rat taj, koji je trajao tri godine, bez mnogo sreće za obe
strane, istrošio je znatno državu i oslabio njenu vojnu snagu, a nije joj doneo nikakvih
stvarnih uspeha.
Sve su te stvari bez sumnje pratili i varvarski narodi oko Dunava. Nije slučajno,
da one iste godine, 493., kad u Carigradu besni buna protiv cara i carice u izauriskom
pokretu, varvari prelaze Dunav i upadaju u Trakiju, gde s uspehom vojuju. Anastasije,
nemoćan za borbu na više strana, šalje Teodorihu, pobedniku u Italiji, vladalačke
znakove poslednjeg rimskog imperatora, da bi bio siguran bar od njega; a na dunavske
varvare, među kojima su glavni Bugari, šalje jaku vojsku. Ali god. 499., kod reke Curte,
bi ta vojska, koja je imala 15.000 vojnika i 529 ratnih kola, strahovito potučena,
izgubivši četiri vođe i više od 4.000 vojnika. Ohrabreni tim uspehom Bugari nastaviše
borbu, i 502., ne naišavši ni na kakav otpor vizantiske vojske, opleniše nemilice Trakiju.
Nije nemoguće, da su Izauri, koje je Anastasije silom kolonizirao po tim krajevima,
možda i namerno, da mu se osvete sudelovali s Bugarima ili im pomagali za razna
obaveštavanja. Za to vreme Goti su iz Italije proširili granice svog poseda i na istočnu
obalu Jadranskog Mora, zauzevši svu Dalmaciju u rimskom opsegu, sve do Kolubare, i
čitav Srem sa Singidunumom (današnjim Beogradom). I područje moravske doline beše
nesigurno. God. 505. tu je izveden jedan tako silan napad Bugara i njihovih pomagača
na Vizantince kod reke Morave (Marga), da je po rečima savremenika, kod poražene
vizantiske vojske sasvim skrhan vojnički duh otpora.
Te borbe i stalni unutrašnji nemiri, naročito u Carigradu, gde su stranke u
popularnom cirkusu stvarale česte nerede, iscrpiše u velikoj meri vojne snage u državi.
Car se ozbiljno zabrinu o sudbini nekih svojih oblasti, pa čak i samog Carigrada. I s
toga se, iz straha prodiranja varvara i njihovih nenadnih prepada, odluči da prestonicu
opaše jakim zaštitnim zidom, kako bi je zaštitio od iznenađenja i da bi je u slučaju
potrebe mogao lakše da brani. Na tu misao čini se, da je bio došao i njegov prethodnik,
car Zenon. “Dugi zid” njegov (το μακρον τειχος), koji je hvatao od Grčkog do Egejskog
Mora, u liniji od Selimvrije do Herakleje, bio je dugačak nekih 40 rimskih milja, visok i
debeo po 20 stopa i dopunjen kulama za vojnike. Imao je na 600.000 kubnih metara
kamena. Osim toga, da bi pešak više bio siguran od napada varvara, car pomaže, po
svršetku dugog zida (512.), i naseljavanje, u donjim krajevima oko Dunava,
germanskog plemena Herula, koji su se potucali po ovim krajevima Evrope i jednim
delom, u V veku, sačinjavali pratnju i pomagače Atilinih Huna u tim predelima, a u ovo
doba bili prijatelji i saveznici Istočnih Gota. Kolonizacije tuđinaca za zaštitu državnih
granica bila je mera kojom se Vizantija nije samo jednom poslužila, a koliko je ta mera
4
Istorija Srba – Vladimir Ćorović
stvarno bila podesna da zaštiti državu i koliko je otkrivala njenu slabost pokazuju
najbolje događaji, koji su došli posle toga.
Kraj Anastasijeve vladavine bio je vrlo buran. Ušavši u strasne verske borbe kao
eutihijanac on je izazvao protiv sebe gotovo svu hijerarhiju i ogroman deo naroda. Ovo
neraspoloženje povećali su još i novi finansijski nameti. Posle jedne bune car pozatvara
i poubija mnoge od buntovnika; svrgnu sva tri patrijarha: carigradskog, antiohiskog i
jerusalimskog; rastera mnoge episkope i sveštenike i izazva pometenost u crkvenim
odnošajima svog doba. Taj metež u državi upotrebi vojvoda Vitilijan, iz Zaldape s
Dunava, latinskog porekla koji diže ustanak u Trakiji. Da bi skupio što više vojske, on
pozva u pomoć i varvare. Među njima je bilo mnogo Huna i Bugara. S velikom masom
on razbi nekolike careve vojske i pljačkajući prodre do samog Carigrada. Odbačen
odatle, posle jedne neuspele pomorske bitke, on se povukao u unutrašnjost kao stvarni
gospodar Trakije, ne ustručavajući se od akcije u susednim oblastima. Uspeh njegov
dolazio je dobrim delom od tog, što se on nije istakao kao prost buntovnik, nego i kao
verski protivnik carev. Protiv cara i eutihijanaca izjaviše se na svojim sastancima
episkopi Ilirika i Grčke, i posle episkopi Epira pomagani i od trupa toga kraja. Pod
utiscima raznih borba i zavera, dočekavši 517. jedan ogorčen upad varvara (do
Termopila,) stalno u trzavicama, uporni Anastasije, presvisnuo je jedne olujne noći 518.
godine.
Posle Anastasijeve smrti proglasi se za cara neočekivano poglavar njegove
telesne garde Justin. Nepismen i prilično prost, ali poduzetan, taj je čovek ostavio svoje
rodno selo i krenuo u svet za boljom srećom, pa je, zahvaljujući svojoj upornoj energiji,
hrabrosti (u izauriskom ratu stekao je poverenje carevo) i seoskoj lukavosti, došao do
najvećeg mesta u državi. Kao ispravan pravoslavac on bi od protivnika eutihijanskih i
prošlog cara pozdravljen kao izbavilac i pomagan svim autoritetom crkve. On se izmiri i
sa Vitilijanom, domami ga u dvor i imenova magistrom vojnika i konzulom, da ga malo
posle smakne i tako kao jedinog opasnog takmaca za uvek skloni s puta.
Pred kraj života car se sve više oslanjao na svog sestrića Justinijana i učini ga
najzad u aprilu 527. svojim savladarom, da mu iza smrti, u avgustu te godine, preda
obezbeđen i nepreporan presto. Novi car, jedna od najkrupnijih ličnosti vizantiske
historije, beše zanimljiva kombinacija nesumnjive bistrine i šireg duha sa upornošću
tvrde pameti i neodmerenošću surovih instikata. Obrazovan pažljivo on je imao
obimnog enciklopediskog znanja starih filozofa i živ interes za mnoga pitanja
savremenog života. Bavio se pesništvom i bogoslovijom (njemu se pripisuje poznata
crkvena pesma “Jedinorodni sine”); bio vrlo upućen pravnik i njegova kodifikacija
rimskog prava i danas je na ceni (Corpus iuris civilis); a kao sjajan spomenik njegovih
visokih ideja stoji slavna Aja Sofija, najveličanstvenija građevina imperatorskog
Carigrada. Kao vladar on je, međutim državi doneo samo relativne koristi. Precenjujući
i svoje snage i sredstva on je poduzimao poslove, koji su se izvodili sa mnogo napora i
žrtava, a završavali često sa vrlo problematičnim vrednostima. Uvukavši Vizantiju u
sukobe gotovo sa svim svetom, da bi obnovio stari sjaj i značaj carstva, on je iscrpao
sve njene izvore i sokove i doveo je do potpune iznurenosti i finansiske nemoći, što je
bilo porazno ne samo za njegove naslednike, nego i za kraj same njegove vladavine.
Iz nešto suviše opštih vesti znademo, da je već delimično tokom Justinove, a s
početka Justinijanove vladavine nastalo opet živo kretanje u punoj meri varvarskih
plemena u predelima oko Dunava. Svake godine, kazuje jedan savremeni grčki pisac,
provaljuju Huni, Anti i Sloveni, Σκλαβηνοι, u vizantiske pokrajine i to kroz Ilirik i
čitavu Trakiju, od Jonskog Mora do predgrađa Carigrada. Prve prelaze pokušali su Anti,
5
Istorija Srba – Vladimir Ćorović
i nisu dobro prošli; ali njihov prvi neuspeh nije obeshrabrio druge. Car je, zbog tih
upada, bio ponekad u osetnoj neprilici. Ušavši u rat sa Perzijom, koji je izbio pred smrt
Justinovu, Justinijan nije imao dovoljno vojske, da je baci prema dunavskim
napadačima i da ih obuzdava u prohtevima.
S gornje strane Dunava spominje ih u prvoj polovini VI veka savremeni
vizantiski pisac Prokopije, koji navodi, da Sloveni zajedno sa jednokrvnim Antilima
zauzimaju najveći deo prostora na drugoj obali reke. I svi drugi pisci VI veka poznaju
Slovene u tim krajevima U Sedmogradskoj oni su ostavili mnogo toponomastičkog
traga, a današnja se Vlaška jedno vreme tada zvala slovenskom zemljom. Znači, dakle,
da su tu oni stigli tokom druge polovine V i na početku VI stoleća, zajedno sa hunskim i
bugarskim četama, koje su nadirale iz istočnijih krajeva Evrope i potiskivale Slovene
imajući ih više kao podložnike nego kao saveznike. Naročito behu na udarcu slovenska
plemena iza karpatskih klanaca, od Dnjestra do mora, ona koja spominje savremeni
Jordanes (Sclaveni, Sclavani), kuda su najviše i najlakše prolazili nadirači, da bi se
spustili u obe dunavske kotline. Radi ovisnosti od tih zavojevačkih naroda slovensko je
narodno ime kod mnogih zapadnih pisaca i plemena dovedeno u etimološku vezu sa
latinskim nazivom robova: Slověninъ- Sclavanus- Sclavus. οι και Δανουβιοι
πζοδαγοζευομενοι. Sloveni, koji su živeli, i ako mnogobrojni, nepoznati bliže Evropi i
njezinim piscima, sve iza karpatskih gora i od Visle do Azovskog Mora, javljaju se u
historiji sa svojim imenom tek u ovo doba, kad su došli na domak grčkih granica,
potisnuti iz svoje postojbine od tih raznih naroda u opštem pomeranju tih vremena. Ime
Slověninъ dolazi od korena wleu - κλυζω - cluere, i označava ljude, koji žive oko reka;
čitav niz imena izvora i potoka očuvan je sve dosad s tim imenom: Slovac, Slovinje,
Slovin, Slavnica i dr. Prvi put se spominje to ime u teološkim pitanjima i odgovorima
Pseudo-Cezara Nazijanskog, οι Σκλαυηνοι και Φυδωνιτοι,
Protiv tih novih dunavskih neprijatelja Justinijan, u oskudici dovoljne vojske,
postavi dobre zapovednike: najpre svog sinovca Germana, vešta i srećna u borbama, pa
posle Hilvuda (531. god.), poreklom Anta. Ovaj se hrabro borio protiv svojih
saplemenika, ali je posle tri pobune i zaglavio od njih. Iza te dvojice ne dođe niko, da ih
dostojno zameni i pritisak napadača poče da biva sve teži. U to vreme izbi u Carigradu
opasna buna protiv cara, potekla od monofizita i pristalica Anastasijevih potomaka, i to
još više omete organizaciju otpora na severnoj strani. Posle, tek što je slavni carev
vojvoda Velizar krvavo ugušio bunu, poče novi rat sa Vandalima u Africi, a tri godine
docnije, 535. i opasno i dugotrajno vojevanje u Italiji protiv Istočnih Gota. Zauzet na
toliko strana car ne dospeva da obrati punu pažnju događajima oko Dunava, niti s
početka tome neprijatelju pridaje onu važnost, koju ostalima. Radi toga Sloveni, Anti i
Bugari postaju sve slobodniji i sve nasrtljiviji i sve se više učvršćuju na plodnom terenu,
na kom su se našli. Jedna borba između Anta i Slovena 533. omela je za neko vreme
njihove akcije protiv Carstva, ali za to Bugari iskorišćavaju talijanski rat, provaljuju
duboko na Balkan i imaju vrlo ljute borbe sa vizantiskim proređenim posadama. Čak je
poglavar Ilirika, Hun Askum, bio zarobljen od Bugara i odveden u njihovu zemlju.
U oskudici svoje vojske zauzete ratove u Italiji, Vizantinci su tražili pomoći i u
tih plemena, koja su delomično prelazila Dunav i postajala njihovi podanici. Kad je
Gepid Mundo, poglavar Sirmiuma, pristavši uz Vizantince, postao zapovednik Ilirika,
on je tu našao “mnoštvo Bugara”, koji sigurno nisu bili samo četnici. U borbama protiv
Gota carevom vođi Velizaru, posle zauzeća Pontusa, dolazi pomoć od 1.600 konjanika
sa vizantiskim zapovednicima, ali sa vojnicima sastavljenim “najviše” od Huna,
Slovena i Anta, i onih, što stanuju s gornje strane Dunava. Njihov vizantiski vođa zna
6
Istorija Srba – Vladimir Ćorović
čak i neke navike slovenskog ratovanja. Oni su vešti, saopštava on, da se sakriju za grm
ili za kamen i da, iskočivši iznenada, zarobe živa neprijatelja. “Oko Dunava, gde
stanuju, tako su uvek napadali Grke i ostale varvare.” U vizantiskoj vojsci protiv Terzije
bilo je ne samo slovenskih i antskih vojnika, nego i zapovednika. To zajedničko
vojevanje znatno je doprinosilo, da Sloveni poznaju iz bliže grčke vojne običaje i
taktiku i da se njima posluže; a slabost romejska, koja je trebala njihove pomoći, davala
im je uverenje, da nemaju odviše opasna protivnika.
To saznanje moglo je da se pojačava svaki dan. Dugotrajni rat u Italiji sa
svakovrsnim obrtima očevidno je crpao snage carstva i izazivao svojim ekonomskim
posledicama ne samo nezadovoljstvo, nego i nove neprijatelje. U skoro pokorenoj Africi
izbijali su nemiri i zavere, radi kojih se morala tamo držati i stalno zanavljati jača
posada. Oko 540. poče i perziski vladar Hozroje nove napadaje na vizantiske oblasti
Male Azije, na ekonomski najrazvijenije i po carstvo najvažnije. Iskorišćavajući tu
zaposlenost Vizantije na drugim stranama i Sloveni su, kao i drugi narodi njihova
susedstva, prelazili Dunav i išli u pljačku. Hroničari beleže jedan strašan upad Bugara –
Huna u to vreme. U Iliriku su bila uzeta 32 grada, a 120.000 zarobljenika odvedeno je
preko Dunava. Justinijan je, da umiri bar neke, nudio Slovenima pogodbu. Pod uslovom
da brane slična upadanja Hunima – Bugarima, on im je davao stari grad Turis, podignut
nekad od cara Trajana, i zemlju oko njega, obećavajući im uz to svaku potporu i dosta
novaca. Za Slovene je to bio dokaz više o oslabeloj snazi moćne carevine. Najzad, 542.
godine, pošto se i pre javljala na mahove, obuhvati strahovita kuga evropski svet koseći
ljudske živote. Naročito postrada od nje u ulice zbijeni, mnogo naseljeni i nekad mnogo
higijenski Carigrad – sam Justinijan jedva je preboleo – ali ne beše pošteđena ni
provinciska mesta, zajedno s vojničkim posadama.
Kad je rešavao da počne akciju protiv Gota u Italiji car Justinijan se požurio, da
im što pre oduzme Dalmaciju, kako bi mu ova mogla poslužiti kao jedna od operacionih
baza. Njegova vojska grupisala se, u glavnom, na obalama Dalmacije, suzbijajući
gotske pokušaje, da se iskrcaju i povrate izgubljeno. Unutrašnjosti zapadnog Balkana
nije se obraćala dovoljna pažnja; tamo su bile ogromne planine, teško prohodne, s
velikim šumama i sa putevima nedovoljno pogodnim za veće ekspedicije. To su dobro
pratila plemena sa dunavske linije i prema tom su udešavali svoje upade. Kad se
vizantiska vojska prebacila u Italiju, nagrnuše Sloveni preko granice u većim gomilama.
Za vreme tog dugog rata u Italiji Sloveni gotovo svake godine upadaju u susedne
oblasti Vizantije. Počeše se već pomalo i privikavati, da na desnoj obali reke, često
duboko u unutrašnjosti carstva, i prezimljuju i da se poneki tu i nastanjuju. Kad je
Velizar uspeo da preotme od Gota Rim, slovenske čete opleniše sav Ilirik, sve do
Epidamna (Drača), ubijajući i robeći koga stignu i otimajući čak i same gradove, jer
“nije bilo nikog da ih brani”, kako beleži jedan savremenik. Vizantiska vojska od nekih
15.000 ljudi nije smela da se upusti u borbu s njima, što znači da su Sloveni brojem bili
znatno jači i opasniji. Romejske stvari uopšte ne idu dobro. Rat u Italiji ne može da se
vodi bez dovoljnih sredstava i vojske, i Velizar, nemajući toga moli, da bude opozvan.
Gepidi, jedan gotski ogranak zauzeli su grad Sirmij 536. god. i gotovo svu Dakiju, a
Langobardima je car ustupio grad Norikum i panonske tvrđave, da bi ih dobio kao
saveznike protiv Gota. To ove nije smetalo da, spustivši se do Dunava, blizu Gepida,
provaljuju u Dalmaciju i Ilirik i da tamo, tobože kao carevi saveznici, plene i robe.
Druga dačka mesta, s nanovo utvrđenim Singidunom ustupio je car Herulima, koji nisu
bili mnogo bolji od Langobarda, ali koji su bar išli u vojsku, u redove federata, u neku
vrstu “stranih legija”. Njima je car davao i poklone, upravo najam, po koji su dolazili
7
Istorija Srba – Vladimir Ćorović
naročiti poslanici, kao što ih je pre davao i Gepidima. Ubrzo su ta varvarska plemena
počela međusobnu borbu, posebno Gepidi i Langobardi, i iskrvavila su se, podbadana
od carigradske diplomatije, toliko, da nisu za duže vremena bila nikakva ozbiljna
opasnost ni za Carigrad, ni za druge susede. Carigrad je i želeo, da ih vidi zavađene i
upućene na pomoć i zavisnost od njega i onesposobljene za ma kakvu zajedničku akciju
većeg stila.
Ta borba između Gota i Vizantije, između varvara s Dunava i carskih četa,
između Gepida, Herula, Langobarda; to gušanje s puno krvi, stvorilo je u tim oblastima
od Dunava do mora i na obe obale oko Dunava jedno stanje, u kome se mnogima činilo
da je sve moguće. Autoritet vlasti nije se osećao mnogo bolje od zidina pojedinih
tvrđava. Kad se Carevina kretala da pokaže svoju snagu, to je bivalo samo na mahove i
uvek u lokalnim akcijama na samom Balkanu. U pauzama, posle napora, kuljale bi kroz
mnoge prolaze nove čete varvara, uvek spremne za haranje, često sa svežim
pridošlicama i vlasti su bile nemoćne da ih spreče. Carska vojska odnosila je ponekad
pobede, gde se za njih dala prilika; ali protiv nenadnih upada i prepada i protiv
plavljenja severnih granica tuđim elementima, nije moglo biti drugog leka nego da se
tamo obrazuje jaka i neprobojna obrana.
Jedan strahovit pohod Slovena u unutrašnjost carstva zabeležen je 548. godine.
Jedna njihova četa, ne veća od 3.000 ljudi, prešla je bez zapreke Dunav, pa bez ikakve
muke i Maricu, i tu se podelila u dve grupe. Prolazeći u pustošenju Ilirik i Trakiju one
su tukle vizantiske odele, s kojima bi se sukobile, iako su ponekad bile slabije brojem.
Jedno jako odelenje konjice, koje je bilo u tračkoj tvrđavi Curulu pod zapovedništvom
carskog dvorjanina Azbada, pokuša napadaj, ali bi razbijeno “bez ikakve muke” i
“poubijano u najsramnijem begu”, a sam Azbad zarobljen. Njemu su napadači najpre
skidali remenje s kože na leđima, pa ga onda bacili u vatru. Sloveni su po tom,
nesmetano, opsedali i udarali i na tvrđave, stekavši iskustva i ratne veštine; a pre, govori
Prokopije, “niti se usuđivahu sići u ravnicu niti boriti se oko gradova”. Tako zauzeše i
primorski trački grad Toper, dvanaestak dana hoda od samog Carigrada. Muško
stanovništvo u njemu, oko 15.000 poubijaše, a žene i decu sa svim blagom povedoše u
roblje. Ovaj slovenski pohod opisan je kao jezovito delo klanja i mrcvarenja, ravno
hunskim krvološtvima. Iza njih su kao svirep trag ostajale lešine poubijanih bez obzira
na godine, i to posmicanih ne mačem ili strelom, nego pobijenih na kolje ili
premlaćenih po glavi, pošto bi im ruke i noge sputali među četiri daske u procep. Druge
su, ne mogavši ih sa sobom uz mnogu stoku povesti kućama, ugonili u njihove staje i
tamo ih sve zajedno spaljivali. U svoju zemlju poveli su roblja na desetine hiljada.
Posle izvlačenja Velizareva u Italiji stvari pođoše sasvim rđavo po Vizantince i
gotski kralj Totila imao je da savlada još samo izvesne slabe romejske posade, koje su
se hrabro opirale, ali bez pomoći iz otadžbine bile osuđene da propanu. Kad je bila
neposredno ugrožena čak i Sicilija i Mesana odluči se Justinijan, da još jednom napne
snagu i pokuša sreću. Za vrhovnog vođu postavi svog sinovca Germana i dade mu
dovoljno sredstava, da prikupi i organizuje vojsku. Geman je bio čovek jače vrednosti i
uživao je dobar glas; naročito su ga se pribojavali Anti i Sloveni, protiv kojih je ranije s
uspehom ratovao na Dunavu. Dok je on u Iliriku, u Sardici, opremao vojsku, pređoše
Sloveni, u broju kao nikad dotle, u Vizantiju i utaboriše se pred Nišem. Neke od njih,
koji su se rasuli po zemlji, da bi pljačkali, uhvate Vizantinci i ispitaju, pa čuvši da
nameravaju napasti čak Solun i okolne gradove obaveste odmah o tome cara. Ovaj se
zabrinu i naredi Germanu, da odustane od pohoda na Italiju, nego da svakako gleda
suzbiti Slovene. Ovi, doznavši za to, i računajući sa Germanovom vojskom, ne usudiše
8
Istorija Srba – Vladimir Ćorović
se da prime borbu, nego prešavši ilirske gore spustiše se u Dalmaciju. Kad je minula ta
opasnost German naredi da se vojska sprema za Italiju, ali mu, usled nagle smrti, ne bi
suđeno da naum izvede. Njegovi zamenici dođoše u Solunu i odluče da tu prezime
nalazeći, da bi zbog odmakla vremena bilo teško preduzeti suvim put za Italiju (550). U
to vreme pređe preko Dunava nova grupa Slovena i spoji se sa onima, što su već bili na
drugoj strani. Već je onda upadalo u oči to prelaženje i navaljivanje Slovena na
Vizantiju, kadgod ova poduzima jače akcije protiv Totile i Gota. Nije čudo s toga, što se
kod Grka javljalo podozrenje, da to ne biva slučajno i da između Totile i Slovena
postoje neke veze. Oni su ih tumačili podmićivanjem od strane Totiline, u glavnom
onim sredstvom, kojim su se Vizantinci služili izigravajući susedne narode u svoje
svrhe. Karakteristično je, doista, da je Totilino ime ostalo zapamćeno kod Južnih
Slovena i da najstarija naša hronika, Dukljanska, stavlja Totilu u slovenske vladare. Što
su Sloveni upadali u vizantiske pokrajine obično onda, kad je romejska vojska prelazila
u Italiju nije teško razumeti. Oni su imali prilike da se obaveštavaju o tim kretanjima od
svojih ljudi, i inače, i znajući da im se, u oskudici vojske, neće moći staviti ozbiljan
otpor išli su preko Save i Dunava više u pljačku nego u borbu. Protiv tih novih
slovenskih četa car je ovog puta opremio znatnu vojsku. Sukobili su se čak kod
Adrijanopolja. Pretovareni plenom, kad su ugledali Grke, Sloveni se povukoše na jednu
glavicu čekajući napad; dok je careva vojska s početka oklevala, a kasnije, naterana
neraspoloženjem vojnika zbog oskudice u hrani, počela je borbu sa pomešanim
osećanjima. Vizantiski poraz bio je potpun; prvi put tom prilikom Sloveni su oteli i
njihovu zastavu. Nesmetani, oni su iza tog nastavili plenjenje i opustošili su oblast
Astiku, za koju se dotle nije pamtilo da je bila harana i koja je, prema tom, bila retko
bogat plen. Ovako pljačkajući slovenske su čete stigle do samog Velikog Zida, nešto
malo više nego dan hoda od samog Carigrada. Nova romejska vojska, u poteri, stigla je
jednu slovensku četu tih pljačkaša i povratila jedan deo plena i zarobljenika, ali su drugi
uspeli da se još uvek s bogatom pljačkom vrate kućama.
Poučeni iskustvom posle tih upada i željni da nesmetano priberu nove čete za
definitivan napad protiv Gota, Vizantinci su postavili vrlo pažljive i dovoljne straže na
dunavskoj liniji, da sprečavaju prepade s te strane. S toga novi slovenski napadaji, 552.,
ne idu više u Trakiju, nego znatno zapadnije, preko gepidskog područja, u Ilirik, u
zapadnu Srbiju ili istočnu Bosnu. Tako su prošli gotovo nesmetano, pljačkajući i
ubijajući. Vizantiska vojska, nesumnjivo brojem slabija, nije smela uopšte da se upusti u
borbu s njima, nego je samo napadala pozadinu i hvatala pojedince. Nije čak mogla ni
da zada teže udarce Slovenima pri povratku preko samog Dunava. Koliki je bio
slovenski plen tog puta vidi se najbolje po tom, što su Gepidima, za prevoz preko
Dunava, plaćali po dukat na glavu i uspeli, naravno, da odvuku i čitav plen. Da bi u
budućnosti sprečili veze Slovena sa Gepidima, u Carigradu se već mislilo o tom, šta da
se ponudi ovim drugima, pa da Slovene ostave osamljene i tim lakše dostupačne osveti.
Ali borba, koja uskoro nasta između krvnih neprijatelja, Gepida i Langobarda, dade caru
prilike, da jevtinije dođe do rešenja. Da bi kaznio slovenske pomagače on se stavi na
stranu Langobarda i pomože im, bez posebnog vojničkog učešća, da dobiju pobedu. U
tim borbama Gepide su pomagali Bugari, a za svoje usluge naplaćivali su se sem od njih
još i od Vizantije, haranjem njenih pokrajina.
Posle Totilina poraza kod Tagina i njegove pogibije (552.) i posle tim
prouzrokovane propasti gotske države, prestaju za neko vreme i upadi Slovena i drugih
naroda s Dunava. Uplašila ih je tom prilikom pokazana upornost i energija Carevine i
mogućnost, da se ta vojska pobednica obrati sad protiv njih. Prestale su, možda, u isto
vreme i sve veze, koje su imali sa Gotima i Totilom. Po svoj prilici, posle pada Italije,
9
Istorija Srba – Vladimir Ćorović
mogao je Justinijan u prvi mah da odvoji i nešto više vojske za posade u gradovima
unutrašnjosti i da pojača straže oko Dunava, ako nikim drugim a ono Tračanima i
Ilirima, koje je u velikom broju bio pokupio za zadnji napad protiv Totile.
Kraj Justinijanove vladavine bio je inače vrlo sumoran. On je ostao pobednik na
nekoliko strana, skršio je opasne države i Vandala i Gota, uspeo čak, da zakorači i u
Španiju, mučenu unutrašnjim borbama, ali je to sve donelo vrlo male ili gotovo nikakve
koristi snaženju matice carstva. Neprestano ratovanje tražilo je silne ljudske žrtve,
varvarisalo naravi i rušilo opšta dobra i materijalne i duhovne kulture. Cvetna Italija
postala je gomila zgarišta i poprište podivljalih ljudskih čopora. Severna Afrika, od rata
i kuge, opustela je gotovo sasvim i stala sve naglije da propada. Finansije državne išle
su sve više na gore, i kao posledica došao je s jedne strane pritisak na narod, da se
stvore novi izvori prihoda, a s druge opšte padanje vrednosti i poskupljivanje života.
Zloupotreba kod nedovoljno plaćene vojske i činovnika postaju javna sablazan. Prve
carske uredbe, da se dođe do finansiske ravnoteže, tiču se smanjivanja vojske. Mesto
645.000 ljudi, koliko je trebalo biti u logorima, ostaje jedva 150.000 i to rasutih po
svima pokrajinama prostranog carstva, od Male Azije do Španije. Pa i ta tako svedena
vojska bila je bedno izdržavana, neuredno plaćana i slabo hranjena; dolazilo je čak
dotle, da su vojnici ponekad morali i prositi ili bežati iz legija. Oko 558. napuštaju se
mnoga utvrđenja u Meziji i oko Dunava; kod Laza u Aziji vizantiski zapovednici rušili
su svojim rukama zidove utvrđenih mesta koja su napuštali, da ne bi poslužila posle
neprijatelju. Zamoren i ostareo, car se bavi više crkvenim nego vojničkim poslovima i
njegova klonulost osećala se i odražavala i u svim drugim državnim organima.
Pred kraj njegove vladavine opasnost od “varvara” zapretila je neposredno
samom Carigradu i očevidno pokazivala zlo, koje, pored svih dalekih uspeha na zapadu,
nije moglo da se spreči na kućnjem pragu. Godina 558. bila je vrlo teška. Silan
zemljotres u Carigradu oštetio je mnoge zgrade u varoši, a Anastasijev zid, zanemaren i
inače, razvalio se na nekoliko mesta. Usled oštre zime Dunav se bio toliko sledio, da su
preko njega mogli prelaziti ne samo ljudi, nego i teška kola. Ovu priliku iskoristio je
vođa kutrigurskih Bugara Zavergan (Zaver-han), da provali u Vizantiju. Na put mu nije
stao niko. Čak se izrično navodi da je našao puste pogranične krajeve i da je bez muke
dopro do Trakije. S jednom četom on je, kroz provaljeni Anastasijev zid, došao gotovo
do pred samu prestonicu čineći nasilja svake vrste. U Carigradu nasta velik metež
dobeglica i neopisan strah. Justinijan dade neke dragocenosti preneti u Malu Aziju, što
još više pojača opšte zaprepašćenje. Što je najgore, u samoj prestonici ne beše dovoljno
prave vojske za borbu. Carska garda, sholariji, behu više za paradu i nimalo svikli boju,
a i oni su jedva dostizali da zaposednu najvažnije tačke na samim gradskim zidinama. U
nevolji bi pozvan stari Velizar, da spasava grad. S nešto veterana i slobodnih trupa, s
mnogo seljaka, koji su imali da u zgodan čas zahalaču sa svih strana, iskusni Velizar je
uspeo da odbije neprijatelja, iskoristivši grabljivost Bugara, koji, raštrkani radi pljačke,
behu izgubili sposobnost koncentrisane akcije. Klonulost careva ispoljila se, međutim, i
tom prilikom. Zavergan, koji se posle uzmaka ispod Carigrada bio pribrao, jer nije bilo
nikog da ga goni, tražio je od Justinijana novčane naknade i dobio ih je, pošto se car
ustručavao da oteže pregovore.
U to vreme dolazi na vizantiske granice još jedno novo azisko pleme, koje će
nekoliko vekova biti jedno od najvažnijih u historiji srednje Evrope. To su Avari ili
Obri. Tursko-tatarskog porekla oni su ranije stanovali negde iza Kaspiskog Mora.
Oblikom, bojom lica i običajima oni su toliko bliski Hunima, da ih mnogi od starijih
pisaca ili potpuno mešaju ili svesno identifikuju s njima. Jedan vizantiski pisac,
10
