Table Of ContentАЛЕКСА ТЕПАВЧЕВИЋ
БОРБА ЗА СЛОБОДУ
СЕЋАЊЕ
НА ЧЕТНИЧКУ БОРБУ
19 4 1-19 5 0
ХАМИЛТОН - КАНАДА
1 9 8 7.
ИЗДАЊЕ ПИШЧЕВО
Исправке штампарских грешака
налазе се на крају књиге.
Typesetting and correction: “THE CANADIAN SRBOBRAN”.
335 Britannia Avenue, Hamilton, Ontario
Press: The Sinclair-Smith Press
1416 Grahams Lane, Burlington, Ontario
ЗНАНИМ И НЕЗНАНИМ ЈУНАЦИМА
ПАЛИМ У БОРБИ
ЗА СЛОБОДУ ОТАЏБИНЕ
ГРОБОВИМА ШТО СЈАЈЕ У ТАМИ!
БЕЛЕШКА О ПИСЦУ
Алекса Тепавчевић, рођен 28. јануара 1920. године у херцеговачком
селу Казанци, у Гацку, од оца Јакова и мајке Саве рођ. Слијепчевић. Без
школског образовања сем основне школе. Детињство и младе дане провео на
сеоском имању код свога оца.
У почетку устанка у своме месту ступио у четничке одреде и борио се у
њима до завршетка рата. Пред крај рата повлачио се са четницима у Босну,
после у Словенију. Прешао у Аустрију (1945), ступио у додир са британским
трупама код Бељака, од којих био враћен и предат комунистима на жељ.
станици Јасенице. Прогоњен 30 дана под стражом комуниста у правцу „свог
родног места“; на том путу, код Теслића у Босни, извршио бегство и
планинама дошао у свој родни крај. Ступио у додир са четничким групама у
пределу Херцеговине и наставио четовање. Провео у шуми 5 година после
рата, уз велике патње и страдања. Доживео 1950. годину и са четири претекла
саборца отступио за Грчку. На том путу, од 78 дана, изгубио три саборца —
сапутника. Прешао у Грчку са Димитријем Црногорцем на предело Кастурије
у Грчкој. Око годину дана провео у избегличком логору Лаврион, одакле
емигрирао у Канаду 1. децембра 1951. године.
У Канади, као „новој отаџбини“ настањен и живи стално до данас. Као
фабрички радник узгредно се бави писањем у српским емигрантским
листовима: „Канадском Србобрану“, „Слободи“ и „Српским Новинама“.
Писао већином о преживљајима из доба рата на коме искуству темељио своја
излагања о националним проблемима. Писао и о животу националне српске
емиграције, о њеном одржању у туђини и борби за ослобођење поробљене
Отаџбине испод комунистичког ропства.
Поред овог дела, „Борба за Слободу“, које сада издаје, у рукопису му
стоји напис „Из живота мојих земљака“ — углавном патње и страдања изнета
кроз разговор сељака и сељанки са којима је писац био тесно повезан у току
рата и после њега.
УВОД
Да је којом срећом српска Отаџбина — постојбина мојих прадедова —
остала у дуготрајном миру, после ослобођења и уједињења Српства 1918.
године, ја бих се највероватније, доследно својим старим, одазвао сељачком
позиву. — Да на имању свога оца, које је дед откупио од Турчина, орем и
сејем, да косим и жањем, да гоним коње у гувну који копитама истресају
жито из јечмена, ражана и пшенична класа од кога се прави „насушни хлеб“.
Да одгајам стоку — овце, козе, говеда и коње; да косим ливаде и чаире, да
сечем листобер за прехрану стоке преко зиме; да лети изгоним стоку на
пасишта по планини, да је напајам на коритима са истопљеном водом од леда
и снега, извађеног из јама, вртача и дубодолина. Моја срећна будућност
проширила би се и на одлажење у варош и састанке: куповао бих намирнице,
продавао стоку на пазару, слушао од варошана „шта се ради у свету“. Ишао о
празницима цркви и на састанке; веселио се са рођацима и певао с њима
враћајући се кући. Сретала би ме мајка, ако нико други не би био,
помиловала руком и очима. Бавио би се „спортом“ када је зима и ора за лов,
ловећи дивљач по планини. У доколици, преко зиме, читао песмарице и учио
песме напамет, оне о бојевима, певао их уз гусле па какав био глас и гудало.
Та неостварена будућност мога живота, по злом удесу избијања Другог
светског рата, претворила се у нешто друго, сасвим неочекивано и
непредвиђено. Уместо плуга, да је остао мир, узео сам пушку, када је севнула
искра устанка у моме селу Казанци у Гацку, Херцеговина, и тако постао
борац у четничком рату који се водио 4 године под старешинством Драже
Михаиловића, народног вође и првог устаника у окупираној Европи. Када је
Отаџбина пала у комунистичко ропство 1945. године продужио сам четовање
по српским планинама још 5 година. Тако сам у четовању и под оружјем
провео више од 9 година — од 6. јуна 1941. до 10. августа 1950. Из тога
живота је и ово моје „сећање“, писано по изласку из Отаџбине.
Шта је написано и ко је писац, то је прва ствар коју заинтересовани хоће
да сазна чим отвори књигу?
У мојим сећањима или успоменама из четничке борбе, који се састоје од 2
главна дела написано је следеће:
У ПРВОМ ДЕЛУ под насловом „У ДОБА РАТА“ изнето је о устајању
Срба у Гацку на отпор хрватској злочиначкој усташкој војсци која је,
посретством немачких и италијанских окупатора, хтела да уништи српски
народ свугде где се протезала њихова пупет држава. Изнети су догађаји у
почетку устанка, за први месец дана, са више опширности и подробности. Ту
је први напад на усташку посаду, на жандармериску станицу у Казанцима, 6.
јуна 1941. заузимање положаја од Самобора до Степена према усташкој
Фазлагића Кули, борбе око Зборне Гомиле, Пустог Поља и Степена. Напад на
варошицу Автовац и заузимање од усташа, уочи Видовдана 1941.г. Напад на
италијанску извиђачку колону, која је хтела да оспори заузимање Автовца, и
суочавање са усташким злочинима на Коритској јами, у коју су хрватске
усташе бациле преко 300 Срба.
Почетак борбе са комунистима и њихова оргијања из првих дана њиховог
крвавог заснутка и пира над националним Србима и Српкињама. Једна већа
операција четника Невесињског корпуса, у мају и јуну 1942.Г. која је
допринела поразу комуниста са терена Херцеговине и Црне Горе, описана је
како сам је ја видео.
Борбе „гатачких јуришлија“ свуда по Гацку и деловима Невесиња,
Билеће, Требиња, Љубиња и Стоцу. На простору Пиве, Голије и Бањана, и
путем кроз Босну, до Лијевча Поља и пл. Козаре, где су безмало сви нестали.
Оступање преко Словеније и прелажење у Аустрију. Ступање у додир са
Енглезима и како су нас изручили комунистима. 30 дана прогонства у
унутрашњост земље и бежање из Теслића, у Босни. Шеснаест дана путовања
преко планина, од Теслића до Гацка, наилажење на остатке лешева и спреме
куда се Дража са србијанским четницима пробијао за Србију. Поново
„савијање гнезда“ у планинама свога родног краја и настављање борбе мањих
четничких група.
У ДРУГОМ ДЕЛУ под насловом „ПОСЛЕ РАТА“ или „Борба до
последње капи крви“, изнет је живот патње и страдања у шуми од 1945 —
1950. У овом делу, о коме се мало у јавности зна, заинтересовани читалац
може наћи горког искушења и нечувених напора како се четници, и после
рата, дуги низ година, одржавају по планинама, жестоко прогоњени од
комунистичких власти. Ноћни додири са народом и исказивања заједничких
мука, сукоби по кланцима са потерницама, скривање трага и зимовања по
највећим планинама, брдима, јамама, пећинама, покретања и искакања у снег
пред куршуме. Погибије четника по планини Сомини. Масовне потере и
претње комуниста на уништењу преосталих четника. Прогонства породица и
пријатеља четника у сабирне логоре ради боље контроле над четницима у
шуми. Пуштају их само кад сазанају да је њихов четник погинуо. Садизам и
мрцварење тела погинулог четника — песме и коло око убијеног! Нечувене
страхоте комунистичког терора над противницима свог злогласног режима.
Под насловом „ОДЛАЗАК ИЗ ОТАЏБИНЕ“ или „путем кроз беспуће —
из Херцеговине за Грчку, од 25. маја до 10. августа 1950.“ читалац може наћи
како је једна четничка група од 5 бораца покушала да се пробије за Грчку,
преко планина Црне Горе и Јужне Србије. Овде је учињен последњи напор
који се могао дати да неко пређе у иностранство из толике даљине, на томе
путу је остављено 78 дана. Од петорице четника, колико их је пошло за
Грчку, пробила су се само двојица; остала тројица су погинули у арнаутском
насељу Дреница код Метохије. Како се пело на највише висове Шар планине,
да се узме „оријентација“, и вијугало између албанских и југословенских
караула по граници, са тачношћу је описано. Наилазак на граничне страже и
заседе, на запете мине, вучје јаме; упадања у непозната села и заглављивања
по непознатим планинама, отимања хране од Арнаута и тешкоће око
прелажења река, били су свакодневна појава двојице претеклих четника који
су се пробили у Грчку. Патње без воде по безводним планинама и храњење
попрженим житом из отрешеног класа по пољима, били су чести догађаји на
путу. Губљење оријентације и помисао на самоубиство пратили су нас на
више места.
Прелажење у Албанију, због непознавања правца куда да се иде, тешкоће
на томе путу који је трајао 5 дана. Пролажење кроз албанска војничка
заседања која су била истурена по граници због сукоба са Југославијом.
Несташица воде и хране и опасно провлачење на албанско-грчкој граници,
где је логоровала војска, због затегнутих односа и недавно протераних
комуниста из Грчке. Све се то може наћи, скоро сваки преживели дан, у
опширном напису „Путем кроз беспуће“, који је спреман за посебну књигу.
Цела грађа, која је сабрана у овој књизи производ је мојих доживљаја и
очевидности. Ништа није узето по „чувењу“ и најмање има туђих навода. Сви
преживели догађаји су суочавање у њима и пренешени су на хартију са
најбољим сећањем и жељом да буду најтачнији. Ако понегде има „песничке
ноте“, то је „мана“ свих горштака из гусларског краја. Има понегде и поноса,
али не претераног и незаслуженог, него онаквог за који Његош каже: „Није
срамно похвалит се право“. Ја то нигде нисам чинио у односу себе него у
односу описивања јунака према којима нисам могао „срцу одолети“ а да не
кажем и коју похвалну реч.
Описивања догађаја нису само на простору свога ужег краја, она се
протежу дуж целе Југославије, чак и даље — од Тирола у Аустрији до близу
Грамоса у Грчкој. Ја сматрам да ће и за будућег историчара понешто бити од
важности из ових мојих успомена. Када, рецимо, по неком фосилу или каквој
другој ископини из земље, могу да пронађу колико је стара и из кога доба
потиче, или из записа који су писали невешти људи, стручњаци нађу
драгоцености — можда ће онда и овде бити нечега за што се иначе не би
знало. Ја сам, што сам више могао, избегавао да пишем о оним стварима које
су други писали и објавили. Такође, нисам стајао на брду него под брдом, па
нисам могао добро видети „шта се све ради“, као они што су били на
положајима и одговарајућим местима. Да сам тада мислио на писање,
вероватно бих имао шире погледе. О ономе што нисам добро „осмотрио",
нисам писао. Ја сам носио пушку а не перо!
Грађа која је унета у ову књигу није спремана за књигу, бар овакву
целокупну какву сам спремио сада. Ово су мањи и већи написи објављени у
новинама, у периоду дужем од 25 година. Тако ови (састави) неће бити добро
сложени и по хронолошком реду. Биће неких „прескока“ у првом делу „Из
доба рата“, али ће то мањи чланци, који су писани о „годишњицама“,
„Божићима“ и другим истакнутим догађајима, потпуно допунити што је у
недостатку. „После рата“ и „Одлазак из Отаџбине“ су потпуни састави,
спремни да се објаве као посебне књиге.
На крају да поменем и то — шта ме је потстакло да пишем о четничким
борбама по изласку из Отаџбине, у страни свет и емиграцију. Највише је
деловало то, што из оне средине, где сам пролазио у борбама, разним
